REVIEW: Crowntakers

Ako vas u pola noći probudi telepatska poruka vašeg oca, Kralja koji vas poziva da ga oslobodite i vratite na tron sa kojeg ga je (pr. kralja: nepravično) zbacio zli Vojvoda i još vam obeća nezamislivo bogatstvo verovatno biste skočili kao opareni, pripasali svoj mač i jurnuli u mrak.

Ukratko, to bi bila radnja nove igre kompanije Bulwark Studios, Crowntakers. Mlađani junoša Hero kome čak ni ime ne možete promeniti, činjenica koja me je nervirala prvih nekoliko minuta dok mi nije postalo jasno zašto, uputiće se kroz nasumično generisane nivoe prepune opasnosti u ovoj izometrijskoj RPG roguelike igr(ic)i na svoj častan pohod.  Da na tom putu ne bude sam postaraće se plaćenici koje ćete sporadično moći da regrutujete – po krčmama ili posle uspešno obavljenog side quest-a.

Igra ima dva nivoa težine: Easy i Normal od kojih je potonji nedostupan dok se igra ne obrne barem jednom – a vrlo brzo postaje jasno da Easy i Normal su eufemizmi za Hard i Nigh-to-Impossible. Razlika između modova igre je samo u činjenici da na Easy-ju svaki put put počinjete igru sa novim herojem koji ima iskustva koliko je imao prethodni kad je zaglavio tamnicu, a isto važi i za plaćenike.

Da je kralj imao mnogo dece (i da su se svi zvali Hero) postaće jasno posle prvih nekoliko minuta. Snimanje pozicije praktično ne postoji sem kao opcija „Save and Exit“ i igra jednostavno ne oprašta greške. Koliko god izgledalo frustrirajuće Crowntakers ima element „samo još jednom da probam“ koji vas goni da krenete ispočetka i probate da ovaj put budete uspešniji. Svaki put kad kreirate novu igru, mapa se nasumično generiše i populiše protivnicima, krčmama, kovačnicama, pećinama, čarobnjačkim kulama i sličnim lokacijama. Krčme i kovačnice imaju uvek istu funkciju. U krčmama možete regrutovati nove plaćenike, kupiti opremu u vidu napitaka i svitaka za podizanje iz mrtvih, odspavati što će celoj vašoj družini vratiti određen broj izgubljenih hit poena ili se takmičiti u šahu, obaranju ruku ili vređanju (?) čiji uspeh mahom zavisi od toga da li imate odgovarajućeg plaćenika u družini. S druge strane u kovačnicama možete kupovati rune za oružja i oklope, komade kože i metala i unapređivati svoju opremu ili opremu saboraca. Sva ostala mesta služe za istraživanje i šansu da se pokupi loot. S vremena na vreme će se desiti da umesto da dobijete opciju da pretražite pećinu rešite dilemu da li nahraniti ili ubiti ogromne puževe koje ste tamo zatekli. Rezultati vaših akcija su obično nasumični, šansa da će se desiti nešto dobro je malo veća od šanse za negativan ishod.

Nasumičnost je takođe prisutna i u bitkama u vidu toga da će svaki put kad dođe do iste kompjuter randomatično razbacati vašu grupicu po heksagonoj mapici, a kad vaši strelci budu završili pored teško oklopljenih protivnika bićete apsolutno sigurni da Crowntakers nije fer igra. Taj elemenat na stranu – borba je odlično urađena bez komplikovanih pravila. Ako udarite protivnika sa leđa, napravićete mu duplo više štete (pod uslovom da ga ne promašite), dok će pomeranje jedinica koje se graniči sa protivničkom izazvati „Attacks of Opportunity“, pa ćete biti primorani da vodite računa o pozicioniranju ili kretanju. Isto što važi za vas važi i za protivnike, pa je pametno okrenuti leđa tako da vam iza stoji neki objekat, kraj mape ili vaša druga jedinica – opcija koju će vam igra ponuditi kad potrošite sve akcione poene sa tim likom.

Grafika je fantastična za ovaj tip igre, a posebno je lepo osmišljeno iskakanje delova mape koje budete otkrili – nešto slično drveću i kućicama u dečijim „3D“ knjigama. S druge strane zvuk je prilično rudimentaran i dodaje na draž u igri ali kao plus barem nije naporan i nećete biti primorani da ga isključite.

Crowntakers je igra koja će vas terati da joj se nekoliko puta vratite. Nekad će to biti na pola sata, čisto da se malo „ispucate“, a nekad na nekoliko vezanih sati u malo ozbiljnijem pokušaju da je obrnete, a frustracija koju izaziva pokazala se kao odličan motivator. Dok jedan dan ne zaboravite na nju.

Autor: Petar Vojinović