REVIEW: This War of Mine

Novembar je, kao što verovatno znate, obeležila jedna visokobudžetna ratna igra, n-ti deo serijala koji rat i ratovanje predstavlja kao super zabavu sa mnogo eksplozija. Međutim, u to vreme se pojavila i jedna mala igra iste tematike samo potpuno drugačijeg pogleda na nju. This War of Mine je prikazao rat kakvim jeste – užasom iz koga niko ne izlazi kao pobednik, ako uopšte ostane sa glavom na ramenima.

U ovoj igri nećete voditi svemogućeg marinca niti imati pun ranac oružja. Linija zdravlja se neće magično regenerisati kad god čučnete iza zidića, a ubistvo svakog NPC-a će, umesto poenima ili nečim sličnim, biti ispraćeno mrkim pogledima i knedlom u grlu. Naime, u This War of Mine vodićete grupicu ljudi koji su ostali bez porodica i krova nad glavom i bukvalno sve što im je ostalo su oni sami. To mogu da budu kuvari, nastavnice, majstori… Obični ljudi bez ikakve vojne obuke koji samo žele da prežive tridesetak do pedeset dana rata (nasumično je svaki put). Svaki od njih ima određene prednosti i mane kada je preživljavanje u pitanju, mada su vrlo tanke ličnosti bez naročitih specifičnosti sem da povremeno drugačije u svom dnevniku objasne ključne događaje. Početna grupa je inače drugačija svaki put kad igrate, kao i godišnje doba u kom počinjete.

Dane u igri provodite u zgradi preuređenoj u sklonište, neurednoj u početku dok ne raščistite krš i napravite nov nameštaj. Tu se brinete za potrebe svoje družine, donekle kao u Sims igrama im dopunjavate nevidljive skale gladi, umora i zdravlja. Za radnim stolom možete da napravite brojne predmete od materijala koje imate pri ruci tako da vremenom vaše sklonište postaje udobnije i funkcionalnije mesto, ali možete i naoružati likove kako biste se odbranili od napasnika. Kako vreme odmiče i temperatura pada tako će i potreba za toplom peći i lekovima biti sve veća, komšije i trgovci će vam lupati na vrata u potrazi za mestom za boravak ili prostom razmenom dobara. Ipak, za veće količine resursa ćete morati da se okrenete starom dobrom lutovanju komšiluka.

Noćne deonice su dinamičnije jer tada imate mogućnost da istražujete grad i prikupljate resurse. Samo jednog lika nažalost možete poslati na jednu od dostupnih lokacija dok ostali čekaju kod kuće. Izbor gde otići donosite na mapi grada i tu su opisno naznačene količina zaliha, lekova i opasnosti koje vas očekuju na lokacijama. Sama mehanika je jednostavna i funkcionalna sa sistemima buke i line of sight, kao i mogućnošću eliminisanja čuvara ako vam je lik opremljen alatima ili oružjem. Ove šunjalačke deonice predstavljaju najveću opasnost ne samo zbog mogućnosti da vaš lik strada od strane agresivnih stanara već i zbog teških odluka koje je potrebno doneti na licu mesta – koje resurse poneti u rancu, da li se sakrivati od čuvara i zbog toga sakupiti manje hrane ili agresivno očistiti lokaciju, ali navući depresiju celoj grupi. Koliko god vešto skupljali i trgovali resursima, uvek ćete sa nečim biti u manjku, makar to bile cigarete ili knjige kojima se ukućani barem na kratko razonode i oraspolože. Borbe je najbolje izbegavati ne toliko zbog činjenice da svaki lik gine užasno brzo već mehanike da morate da stalno klikćete na protivnike kako biste zamahivali oružjem, što je često neprecizno i zamorno.

Moral grupe je možda i najbitniji “resurs” jer neretko dovodi do potpunog haosa i sloma individua sklonih ka dizanju ruke na sebe. U prvom prolazu kroz igru sam, zbog zdravstvenih problema koje je Bruno imao, morao da odbijem da pružim komšiji koji je tražio lekove za bolesnu majku. Katju je to uništilo i pala je u depresiju, te je sa kašnjenjem izvršavala komande koje sam joj zadavao. Narednog dana, kada se Bruno vratio iz ture skupljanja resursa, našao je Katju obešenu. Devojka nije mogla više da živi sa sobom. Činjenica da je na takav način ostao sam je i Bruna odvukla u depresiju i dva dana kasnije je digao ruku na sebe. Posle ovakvih scena (i naročito epiloga koji vam prikaže sve odluke ekipe) osećaćete se užasno, emotivno ispražnjeno i verovatno ćete želeti da deinstalirate igru. Nije lako igrati nešto ovako depresivno gde je pojam zabave veoma relativan. Ne pomaže i što, iako odličan, grafički prikaz jako doprinosi toj depresiji sa gotovo crno-belom paletom boja.

Mala digresija – svojevremeno sam čitao priče ljudi koji su preživeli ratove na našim prostorima i primetio sam da igra rat prikazuje možda i previše ultimativno, kao opštu apokalipsu bez izlaza sem da komšiji ulupate glavu pajserom i pokradete sve što ima. Autori igre su navodno inspiraciju vukli iz rata u Sarajevu, malo izvrćući neke trenutke kako bi funkcionisali kao igra. U teoriji, igru je moguće završiti kao pacifista koji krade samo od bandita i okupatorskih vojnika, ali to najverovatnije znači da će vam svi u kući gladovati po nekoliko dana za redom jer za hranu obično morate da uletite u konflikt. Opcije za napad na prazne kuće ili one naseljene starim ljudima donose lakšu nabavku resursa, ali srozavaju moral i dovode do gorepomenutih situacija sa depresijom likova. Često će to biti jedina opcija, ako se desi da zbog nasumično generisanih događaja mnoge lokacije budu zatvorene.

Učinite sebi uslugu i probajte This War of Mine, naročito ukoliko vam je vojnih šutera preko glave i želite da probate nešto drugačije. Da, treba pregrmeti početni nedostatak tutoriala i vrlo depresivnu atmosferu, ali je ovo iskustvo koje je bilo preko potrebno survival žanru. Ovo je igra iz koje ćete izaći sa drugačijim pogledom na svet i pričom na koju nećete biti ponosni ali će vam biti drago da ste je ispričali.

Autor: Bojan Jovanović