REVIEW: Total War Attila

Ah, Atila Bič Božiji, strah i trepet Evrope koji je krajem četvrtog veka prošao kroz Vrata naroda, izazvao jednu od najvećih migracija stanovništva u istoriji, skratio muke Zapadnog rimskog carstva za koji vek i propao vrlo neslavno. Sigurno jedna od najboljih postavki za stratešku igru, a i logičan nastavak Total War serijala imajući u vidu da je poslednji u nizu bio Rome 2.

Total War: Attila se oslanja na svog prethodnika Rome 2 u smislu da koristi potpuno istu mapu i isti endžin ali nudi neuporedivo kvalitetnije i zanimljivije iskustvo. Da se odmah razumemo, kampanja za jednog igrača je teška, a za one koji nisu obrnuli Rome barem jednom na najvišem nivou težine, verovatno i preteška. Dok je u Rimu 2 najveći problem bio odlučiti se koju teritoriju zauzeti (osim ako niste Epir, bikoz ef ju Epir) u Atili ćete morati da čuvate svoje granice od drugih plemena i nacija, paziti se izdaje, bankrota i svih onih lepih stvari koje su pratile život jednog imperatora ili plemenskog vođe. Ne mogu da ne pomislim na čuveni Damokleov mač, samo što u slučaju Atile iznad glave vam konstantno visi mač okačen o buzdovan zalepljen za sekiru koja se drži konjskom niti za zapeti luk i sve to lepo visi iznad vaše glave, for your own pleasure and enjoyment. Možda sam ja mazohista ali maltretiranje koje pruža ova instanca Potpunog rata je definitivno najzadovoljavajuće iskustvo do sad u celokupnom serijalu. Poređenja radi u kampanji za jednog igrača Zapadno rimsko carstvo počinje sa oko 70 gradova, šest solidno velikih armija ali i toliko varvarskih hordi i dva neprijateljski nastrojena varvarska kraljevstva da ćete posle svakog poteza slaviti ako izostane poruka da je Rim pao.

Velika kampanja predstavlja okosnicu svakog Total Rome serijala, pa je tako i sa Atilom. Ovde kampanja počinje 395 godine nove ere i traje 70 godina pri čemu je svako godišnje doba jedan potez za ukupno 280 poteza. Nacija i plemena ima ukupno deset, što je broj koji će se sigurno proširiti sa novim ekspanzijama i dodacima, a predstavljene su manje-više sve frakcije koje su uticale na izgled mape Evrope u to vreme; oba Rimska carstva, Goti, Vandali, Sasi, Franci, obnovljeno Persijsko carstvo sa dinastijom Sasanida na čelu i naravno sell point igre, Huni. Glavno obećanje koje su dali iz studija Creative Assembly vezano za Atilu je da će biti pojačan sistem interpersonalnih relacija u okviru frakcija. Sad svaki lik ima skup vrlina i mana, ženu koja daje bonuse, sledbenike koji daju bonuse, ajteme koji daju bonuse (zamarajuće, zar ne?) što sve ukupno utiče na njegove statove i određuje koliko kvalitetno može da upravlja teritorijama ili armijama. Svaki lik skuplja poene uticaja za svoju frakciju koji se posle mogu trošiti na razne političke akcije od nasilnog braka do atentata. Ako je uticaj vaše frakcije dovoljno slab možete izgubiti kontrolu nad svojom nacijom, a igra će vas počastiti Game Over ekranom. Počela je da me zabavlja činjenica da je sudbina jednog carstva možda zavisila od srebrne narukvice koja daje -5% na diplomatske penale u odnosima sa varvarima.

Strateška mapa je preslikana iz igre Rome 2 sa nekoliko vizuelnih unapređenja koji će definitivno napregnuti vašu grafičku karticu do maksimuma čak i sa spuštenim detaljima, a galebovi koji preleću mapu su više nego naporni za gledanje – naročito kad se ukoče svaki put posle pritiska End Turn dugmeta. Sve akcije koje izvedete biće prikazane odgovarajućim vizuelnim prikazom od kojih je najupečatljivije sravnjivanje grada sa zemljom koje izgleda kao da je grad i okruženje počistila atomska bomba od 50 megatona. Nisam vam rekao da je sad moguće potpuno dezintegrisati grad na mapi i ostaviti ga kao ruševinu? E, pa sad vam kažem – uostalom kakva bi Atila bila igra u kome su varvari glavne frakcije bez takve opcije. Sreća, pa je poravnate gradove moguće opet naseliti i učiniti provincije ponovo funkcionalnim. Borbe se standardno odvijaju na taktičkoj mapi po istom principu kao u svim ostalim Total War igrama. Ipak, jedinice je mnogo lakše primetiti u gunguli, a valja napomenuti da je broj raspoloživih formacija kako armijskih tako i na nivou pojedinačnih jedinica ogroman i pruža veliki izbor za svaku situaciju.

[huge_it_gallery id=”44″]

AI se generalno mnogo bolje snalazi i na strateškoj i na taktičkoj mapi. Više se neće dešavati da napusti grad sa svim jedinicama jureći vašu potpuno nebitnu armiju dok ignoriše drugu koja preti da zauzme taj isti grad. U borbama, AI je dostojniji protivnik nego pre, pa će se manje zaletati na očigledne zamke, više će se truditi da održi formaciju svojih jedinica i trudiće se da ispoštuje papir, kamen, makaze sistem gde pešadija sa mačevima bije kopljanike; kopljanici biju konjicu; konjica bije pešadiju sa mačevima, a svi kolektivno mrze strelce. Ipak, Total War: Attila ne dolazi bez mana ali su one na sreću zanemarljivo male i sve se mogu ispraviti manjim pečom. AI će se ponekad zatupiti na bojnom polju, naročito kad treba da popne jedinice uz merdevine za vreme opsade ili kad treba da provuče grupu jedinica u formaciji kroz uzak prolaz gde će se ponekad desiti da jedan deo jedinica uredno odmaršira u suprotnom smeru. Ni strateški deo nije pošteđen nelogičnosti i bagova, a ja ću izdvojiti dva najveća koja sam primetio. Ako državniku dodelite provinciju na upravljanje on će magično nestati iz vašeg glavnog grada i pojaviti se tamo u istom potezu bez obzira na udaljenost ali ako istog opozovete igra će vas uredno obavestiti da je on u putu u povratku i da neće biti dostupan neko vreme. Takođe, pljačkaški mod se ne činom rata, pa možete uraditi sledeće: potpišete mir sa protivničkom frakcijom i narednih 5 poteza polagano vraćate vaše armije preko njegove zemlje u Raze modu koje će em uništiti njegovu ekonomiju, em vama zaraditi novac, a koje ako napadne dobiće Betrayer penalty sa svim frakcijama jer je prekršio primirje. What gives?!

Total War: Attila dolazi sa odličnom i teškom kampanjom, poboljšanom grafikom, standardno dobrim zvukom, ispunjenim obećanjem vezano za interpersonalne odnose koji igraju ogromnu ulogu u igri, unapređenim AI-jem i smanjenim brojem bagova do nivoa zanemarljivosti. Posle razočaranja koje je bio Total War: Rome 2 – igra je osveženje i definitivno korak u pravom smeru.

Autor: Petar Vojinović