REVIEW: Etherium

Postoji resurs (Etherium) oko koga se tri rase (Human, Intar, Vectide) spore do tačke istrebljenja koji je proizvod inter-dimenzionalnih svemirskih „zverova“ koji egzistiraju u sopstvenom univerzumu. Uobičajena postavka koju možemo videti u strateškim igrama, a Etherium kompanije Tindalos Interactive ne odstupa previše od već viđenog.

Kampanja u standardnom obliku ne postoji već okosnicu igre čini Conquest mode koji počinje odabirom jedne od pomenutih rasa. Ljudi su predstavljeni u vidu zle korporacije Consortium koja želi Etherium za svoje potrebe (korporacija su, zaboga!). Intari su mistična rasa koja se pod uticajem Etheriuma lagano pretvorila fanatike dok su Vectidi nastali iz samog Etheriuma. Iako je Tindalos imao dobru nameru da svakoj rasi da dobru pozadinsku priču ala StarCraft prilično brzo su odustali od toga, pa ćemo to ostaviti po strani kao nebitno i napomenuti ono što je zaista bitno za jedan RTS, a to je da su sve tri rase potpuno različite jedna od druge i moram priznati da je developer taj deo posla uradio više nego korektno. Pored osnovnih rasa nailazićete na još gomilu minornih rasa koje naseljavaju planete na kojima ćete se boriti i koje ćete ili istrebljivati ili pretvarati u saveznike ako ste raspoloženi da potrošite malo vremena i resursa na to. Igra je mešavina potezne i strategije u realnom vremenu. Svaki potez počinjete u poteznom, strateškom režimu gde pomerate flotu do jedne od šest planeta, igrate političke karte koje daju određene benefite ili hendikepiraju protivnika, trošite zarađene tehnološke poene na nove tehnologije ili „igrate“ svemirske bitke protiv tuđih flota gde pod igranjem podrazumevam da pogledate kratku scenu u kome brodići pucaju jedan na drugi posle čega jedan od njih napravi gecrk. Svaka akcija u poteznom režimu troši akcione poene kojih imate ograničen broj po potezu, a kad predate potez isti proces ponavljaju oba kompjuterski vođena protivnika.

Kad se rase zateknu na istoj planeti počinje šorka ali ovaj put u realnom vremenu. Mape planeta podeljene su na određeni broj sektora čije zauzimanje vršite slanjem „komunikacionih timova“ koji će na predefinisanim lokacijama izgraditi „stanice“ i na taj način osvojiti sektor za vas. Stanice se posle mogu naknadno unapređivati i daju bonuse u vidu uvećanog maksimalnog broja jedinica, bržeg priliva pojačanja itd. Naravno, u slučaju da vam sruše građevinu svi bonusi koje ste dobijali preko nje se gube. AI je prilično agresivan bilo da vodi neku od glavnih frakcija bilo da su pitanju planetarno vezane minorne frakcije i neće proći dugo posle sletanja na planetu da će kompjuter početi da vas napada. Zajedno sa činjenicom da je Tindalos Interactive uspeo da tri rase napravi potpuno različitim gde svaka ima zdravu dozu različitih vrsta pešadije, vozila i avijacije. Sve ovo čini da Etherium ima vrlo brze, agresivne, dinamične i interesantne borbe što je vrlo pohvalno s obzirom da se veći deo akcije u igri odigrava na taktičkoj mapi. Kao dodatni bonus u broju elemenata koje možete koristiti u svoju korist na mapi spadaju i vremenski uslovi. Svaka od šest planeta je poseban svet za sebe, pa ćete se susretati sa planetama od pustinjskih ala Arakis do polarnih svetova kao što je čuvena planeta Braxis iz StarCrafta. Elektromagnetne oluje će vas sprečiti u korišćenju špijunskih letelica i drugih „offscreen“ pojačanja, dok će ledeni naleti smznuti reke i omogućiti vam prelaz preko istih koji inače ne bi bio moguć ali će i drastično usporiti kretanje po mapi.

Pored lepe grafike, korektno odrađenog zvuka i lepog koncepta – Etherium nažalost odaje utisak nedovršene igre i to ne u smislu bagova i besmislica već iz razloga što je manje-više skoro sve u igri urađeno do pola, pa je igra žrtva preterane ambicije svojih kreatora. Priča ima potencijal da bude interesantna, bez obzira na standardni kliše na kome se bazira ali Tindalos je jednostavno zanemario dublji kontekst do te mere da ćete pre ili kasnije zanemariti motive koje ima vaša i sve ostale rase i svesti je na „tri rase i sve žele isto, pa hajde da se poubijamo“. Tome naravno doprinosi i ideja da ne postoji klasična kampanja sa pričom već se glavni mod za igru, Conquest razlikuje od skirmisha samo po činjenici da se između bitaka u RTS fazonu nalaze deonice sa prilično rudimentarnim strateškim opcijama u poteznom režimu. Na ovo treba dodati i dva apsolutno frustrirajuća aspekta igre. Naime, AI zna da igra potez i po nekoliko minuta – duže čak i od onoga što smo navikli u Total War i Civilization serijalima, što je potpuna besmislica imajući u vidu da Etherium nema potrebe za predugačkim izračunavanjima kao gore spomenute igre. Drugi izvor ludila i izazivač potrebe za barbituratima je ideja da AI može da napadne čak i do četiri puta po svakom potezu i sad zamislite da svako malo morate da se borite na nekoj planeti jer ne možete da se predate, povučete ili na bilo koji način odbijete borbu. Jednostavno, morate da igrate kako igra svira, a posebno je naporno što u prvih nekoliko poteza vaš pool jedinica je ograničen na vrlo mali izbor pešadije i eventualno nekog oklopnog vozila što svakako ne pomaže u smanjenju dosade.

Kad se sve sabere i oduzme Etherium ima odličnu ideju za priču, odličnu ideju za potezni deo, odličnu ideju za borbe u realnom vremenu, odlične ideje za rase – igra je jedna velika odlična ideja sa ispod prosečnom izvedbom, pa je od potencijalno odlične strategije na duže staze spala na zabavu ili „zabavu“ za jedan vikend i uninstal.exe.

Autor: Petar Vojinović