REVIEW: Shadowrun Chronicles: Boston Lockdown

Poslednjih nekoliko godina su donele pravo osveženje za ljubitelje Shadowrun igara. Sa izlaskom Shadowrun Returns 2013. godine i njenim nastavkom Shadowrun: Dragonfall 2014. godine i Shadowrun: Hong-Kong koja treba da izađe ovog leta, veterani i novi poklonici ovog cyberpunk sveta imaju puno čemu da se raduju nakon godina suše. Međutim, kao i većina old-school RPG igara, Shadowrun igre su oduvek bile iskustvo za jednog igrača u kojima je glavni fokus bio na priči i razvoju likova. Igra pred nama, Shadowrun Chronicles: Boston Lockdown, predstavlja devijaciju od poznate norme i pruža always-online iskustvo za sve one koji su se pitali kako bi Shadowrun igre izgledale sa prijateljima (ili prosto drugim igračima).

Za one manje upoznate, u najkraćim crtama, Shadowrun je svet smesten u tehnološki razvijenu budućnost u kojoj je vremenom došlo i do buđenja magije i magijskih stvorenja. Igrači su (kako ime sugeriše) shadowrunneri – plaćenici koji se bave nelegalnim (i najčešće kriminalnim) aktivnostima za poslodavce kojima regularne (i obično korumpirane) organizacije ne mogu ili neće da pomognu.

Na početku igre imate priliku da kreirate svog shadowrunnera kroz izbor pola, boje kože, kose i slično, ali i rase i prošlosti koji imaju bonuse na određene atribute. Nakon toga, imate priliku i da se bavite odevanjem svog gde vam je takođe na raspolaganju pregršt opcija. Uzimajući sve ovo u obzir, gotovo je nemoguće da naiđete na drugog igrača sa potpuno istim izgledom. Kroz samu igru je moguće otkriti još dodatnih odevnih predmeta što dodatno povećava broj opcija.

Nakon kratkog (i ne previše informativnog) tutorijala, vaš novi lik završava u malom kraju Bostona u kom se skupljaju shadowrunneri, sa nešto malo opreme i amnezijom. Ovo mesto će ujedno i biti vaša “baza” između misija u daljem toku igre, naseljena NPC-ovima ali i drugim igračima. Odatle kreće avantura koja vodi kroz mahinacije velikih korporacija, zmajeva i kriminalnih bandi i u koju se možete upustiti sami uz podršku NPC saveznika, ili još bolje, podršku prijatelja i drugih igrača.

Misije su i fokalna tačka cele igre. Dešavaju se u poteznom redosledu koristeći izometrijski pregled i jako su slične misijama iz igre X-COM i njoj sličnih. U osnovi, vaša grupica će se kretati od zaklona do zaklona i tražiti najbolji način da nadmanevriše protivnike, reši cilj i izvuče se napolje. Od kontrola, na raspolaganju su dve akcije po liku u kojima može da se kreće (ili trči ako iskoristi obe), obavi interakciju sa pojedinim delovima okoline, i da napadne (s tim što napad gotovo uvek završava i njegov potez). Time je taktička kompleksnost borbi svedena na minimum i to je ujedno i dobra i loša stavka. Vremenom, kako protivnici dobijaju jače napade i više HPa, stiče se utisak da fali više borbenih opcija poput “pokrivanja” ili napada-pa-kretanja.

Nakon misije, vaš lik je transportovan nazad u bazu i tu može da rasporedi svoje Karma poene na razne veštine, da kupi bolju opremu i dodatke, sredi garderobu po želji, i zatim otpočne sledeću misiju. Od veština, na raspolaganju su razne oružane discipline – sečiva, tupi predmeti, pištolji, sačmarice i automati, zatim hakovanje, riggovanje (upotreba dronova), destruktivna magija i magija koja se bavi prizivanjem, kao i standardne “Telo i Um” kategorije. Dakle, 11 različitih veština i svaka ima po nekoliko unapređenja (od 13 do 20), ali na žalost iako izbor deluje širok, većina su zapravo prosto nadogradnje na već postojeće osnovne veštine.

Za smanjenje monotonije između misija, u okolini ima dovoljno NPC-ova za razgovor koji otkrivaju detalje o situaciji u kojoj se priča nalazi i većina interakcija je podržana sasvim solidnom glasovnom glumom. Pored glasovne glume, muzika i efekti u igri su takođe na solidnom nivou, uz prilično jednostavnu ali zaraznu muzičku temu dok se igrate. Grafički gledano, igra teče vrlo glatko ali zato osim podešavanja rezolucije ne postoje druge opcije. Boje su vibrantne i likovi i okolina uglavnom deluju jako dobro, mada su primetni česti problemi sa tzv. “clippovanjem” raznih elemenata, što se pogotovo vidi kod estetskih izbora – na primer brada koja raste kroz kosu i slični grafički bagovi su dosta česti, ali uglavnom se mogu primetiti samo kada je kamera maksimalno zumirana.

Težina same igre je oksimoron – težinu igre povećava njena jednostavnost. Mali izbor akcija i veština čine rešavanje nekih prostih situacija izuzetno mukotrpnim, i često se dešava da zbog jednog slučaja loše sreće izgubite celu misiju i morate je početi od početka. Ali, lagao bih ako bih rekao da nisu u pitanju slatke muke i da igra ne poseduje neki svoj šarm.

Ipak, najprijatnije iznenađenje za mene je predstavljala online zajednica u igri. Znajući kakvi su generalno igrači u MMO i MOBA igrama, očekivao sam da “Hub-chat” (kako se ovde zove generalni kanal) bude preplavljen raspravama o svemu samo ne o igri. Međutim, zatekao sam ljude koji traže pomoć i dobijaju je, korisne informacije vezane za igru, ljude koji prave grupe za misije, ljude koji reklamiraju svog lika za potencijalno grupisanje i slično.

I to je ono što na neki način i zaokružuje iskustvo igranja Shadowrun Chronicles-a. Da bi se zaista uživalo u ovoj igri, najbolje je udružiti se sa drugim igračima i zajedno rešavati misije. Grindovanje je mnogo lakše u društvu, a može se pokupiti i poneki koristan savet usput, ili pak pomoći nekom drugom. A potražnja za drugim igračima je za sada više nego prisutna, od nižih nivoa, preko srednjih do visokih – svako može da nađe grupu za misije. Ostaje samo žal što je igra ograničena samo na bazu i misije, jer bi otvoreniji svet sa ovakvom zajednicom mogao biti jako interesantno mesto za igru.

Autor: Miljan Truc