REVIEW: Act of Aggression

This review is also available in English – Click here!

Kad se u jednoj rečenici spomenu rat i Francuzi prve stvari koje padaju na pamet su tenkovi sa pet brzina za rikverc i bele zastave. Međutim, kad se u tu rečenicu ubaci i akronim RTS asocijacija mora biti Eugen Systems, francuski razvojni studio koji nam je svima dobro poznat po serijalu Wargame i strategiji u realnom vremenu, Act of War.

Nova igra koja nam stiže od vrednih Parižana dolazi pod imenom Act of Aggression sa kojom su Eugenovci pokušali da ožive devedesete, zlatne godine RTS žanra. Sa tim u vidu definitivno ne treba da začudi što je Act of Aggression najavljivan kao duhovni naslednik čuvene igre Commander & Conquer: Generals, a moram reći da je utisak koji poslednji dodatak iz francuske kuhinje prilično polovičan.

Radnja igre vrti se oko sukoba triju frakcija: Američke vojske, Himere i Kartela od kojih potonje dve predstavljaju reimenovane Ruse i Kineze sa neubedljivim pričama o njihovim nastancima. „Posle propasti kineskog režima, organizovana je armija u saradnji sa Ujedinjenim Nacijama“ – pfffft, jea rajt. Da bi RTS bio interesantan premisa koja sigurno mora da bude ispunjena u potpunosti je različitost frakcija i posedovanje osećaja posebnosti koju svaka od njih pruža, a sve to ukomponovano sa kvazi-balansom između njih. Zlatno pravilo koje je postavio Blizzard sa svojim Starcraftom, a činjenica da je kampanja tog dragulja među igrama u rangu svemirske Esmeralde dovela je do pojave gomile razmaženih kompjuterskih igrača, među njima je i autor teksta, koji su se navikli na dobro. Samim time lestvica šta se podrazumeva pod dobrim RTS-om ovog tipa je visoko, a Act of Aggression je nažalost ne preskače. Jedva. Različitost postoji donekle u vidu toga da jedna frakcija ima borbena vozila sa protiv-avionskim oružjem i pešadiju naoružanu minobacačima, dok druga ima pešadince naoružane protiv-avionskim oružjem i vozila sa minobacačima. Jedna frakcija samo treba da izuči sposobnost da pravi teška oklopna vozila i ima mogućnost da ih proizvodi, dok druga ne mora da izuči novu tehnologiju već je potrebno da napravi posebnu fabriku. Situacija sa raznovrsnošću jedinica je na sreću malo bolja ali je Eugen Systems propustio priliku da učini jedinice zanimljivim. Naime, možda ćete naći jednu jedinicu iz svake frakcije koja će na vas ostaviti utisak i koja će vam postati favorit ali to je to. Jednostavno, osećaj ushićenosti koji postoji u Starcraftu dok mikroišete tamne templare Protosa i sečete protivničke radilice izbegavajući detektore nevidljivih jedinica ili adrenalinski šok posle poruke „Nuclear launch detected“ izostaje skoro u potpunosti u Act of Aggressionu. Kad je autor teksta iz cele igre uspeo da zapamti samo ruskog(?) nevidljivog drona koji se odaziva na ime Metalstorm od plejade tenkova, pešadije i avijacije to je znak da nešto nije u redu.

S druge strane mape za igranje u više igrača ili skirmish partije protiv kompjuterski vođenih protivnika su sa suprotne strane na skali kvaliteta. Sve mape sa kojima sam imao susret su odlično izbalansirane i pružaju odličan ugođaj. Eugenovci su takođe implementirali ideju da se jedinice, naročito mehanizovane, kreću brže po putevima što dodaje određeni strategic value celom konceptu i formira „prirodne choke pointe“ čija je odbrana vitalna za uspeh. Ipak, developeri su stvar zakomplikovali u ekonomskom aspektu. Resursa ima čak tri zbog čega Francuzima treba dati medalju za hrabrost i ludost, a problem leži u činjenici da su nodovi na kojima se isti skupljaju bespotrebno mali, pa ćete se od početka do kraja svake partije nalaziti u poziciji da izgradite „rafineriju“ pokupite sve resurse za manje od pet minuta, prodate građevinu i preselite se na drugu lokaciju – ad nauseam. Ako kojim slučajem ispustite da na vreme skupite „advanced“ resurse ostaje vam samo da pravite bazične jedinice kroz celu partiju koje se od naprednijih razlikuju isključivo po tome što su još bleđe i dosadnije.

Grafički aspekt igre je fantastičan i treba biti korektan pa reći da su developeri uboli džekpot. Zumiranje mape otkriva impresivan broj detalja na svakoj pojedinačnoj jedinici, a vizuelna reprezentacija eksplozija i uništavanja preti da u senku baci i Majkla Beja. Da su Francuzi još samo uložili malo više novca u glumce koji su odradili voice-casting Act of Aggression bi imao bar jedan aspekt igre odrađen maksimalno kvalitetno. Ovako CBA i „ne plaćaju me dovoljno za ovaj posao“ prizvuk kojim odiše auditivni odziv svake jedinice dovodi do želje da igrač podigne virtuelnu kupolu na virtuelnom tenku i lupi nevirtuelni šamar glumcu koji je pozajmio glas američkom tenkisti, a i ostalima. Sadističko slanje jedinica u bespotrebnu smrt je drugo najbolje rešenje i pruža barem neku satisfakciju.

Act of Aggression je školski primer opasnosti u kojoj se nalazi developer kad odluči da treba da oponaša slavnijeg prethodnika. Da je Eugen Systems uspeo u svojoj nameri da nadmaši ono zbog čega je C&C omiljen velikom broju poštovalaca RTS igara priča bi bila drugačija, a momci iz razvojnog studija bi mogli slobodno trijumfalno da prolaze jednom dnevno ispod luka Trijumfalne kapije. Ovako – zašto bi iko dao pare na Act of Aggression kad je Westwoodovo čedo prosto rečeno nekoliko puta interesantnije i kvalitetnije? Odlična grafika nije dovoljno dobar razlog, nažalost. Ili na sreću?

Autor: Petar Vojinović