REVIEW: The Rivers of Alice: Extended version

Šta li je to sa Alisama i njihovim čudnovatim tripovima? Ili su to možda u pitanju tripovi njihovih autora, hmm…The Rivers of Alice je igra koja je prvobitno izašla za Ipod/phone platforme pre dve godine, da bismo sada imali „extended“ izdanje i na desktop računarima. Originalno mobilno izdanje nismo igrali, te nismo tačno upoznati koji deo igre je novina, pa nam je pristup igri svež i takav će biti i opis, iz temelja.

U ulozi smo devojčice Alise, koju ćemo kroz igru voditi po imaginarom svetu kome pristupa direktno iz svoje sobe (zapravo stapa se sa njom), koja predstavlja početni ekran igre. Za razliku od Dodžsonove Alise u zemlji čuda, ova će u svom imaginarnom svetu sretati podjednako čudnovate, ali za priču potpuno neraspoložene likove. U igri, naime, postoji puno zanimljivih likova sa kojima možemo da komuniciramo, ali će ta komunikacija biti „nema“ i odvijaće se preko piktograma koji bi trebalo da nas upućuju na rešavanje zagonetki i smisao stvari na koje nailazimo. Pored menija, jedini tekst u igri su posebne biljko-knjige koje će se pojavljivati nakon određenih akcija, a koje su pune vankontekstualnih rečenica i filozofiranja. Nažalost, igra se previše trudi da bude apstraktna i filozofska, da kroz celo igranje izostaje čvrstina i kontekstualnost u priči koja bi dala neko razrešenje i objašnjenje onoga  kroz šta smo prolazili. Naravno, nismo od onih koji očekuju sve na kašičicu, ali smo zato od onih koji ne vole, tako popularno kod malih developera, preterani odlazak u apstraktnost elemenata priče koja tako gubi smisao. Što je prava šteta, jer je ovaj mali Alisin svet zaista sjajno i kreativno dizajniran, sa nadrealnim i sumornim scenama i likovima, koji bi mogli da imaju neku dublju pozadinu u svesti Alise, samo da se autor malo više potrudio oko pisanja.

Gejmplej je u klasičnom maniru p&c avantura sa menijem i predmetima u okolini sa kojima možete da imate interakciju. Zagonetke su zaista teške, kreću se od izazovnih do frustrirajuće nelogičnih. Pomenuli smo već sistem piktograma preko kojih se odvija sva vaša komunikacija sa sredinom, pa tako i objašnjavanje zagonetki. Problem je u tome što ponekad ti piktogrami umeju da budu sve samo ne objašnjavajući. Tome dodatno doprinosi i haotični dnevnik u kome Alisa vodi svoje beleške, u kome često redosled slika nema nikakav smisao. U igri postoji i neka vrsta pomoćnika, pužoliko stvorenje zvano Sloth, koje se nalazi u prvoj prostoriji, a koje je u suštini hint sistem igre.  Al’ ne lezi vraže, i ti hintovi su takođe piktogrami. Ako ga dovoljno gnjavite oko neke zagonetke, na kraju će vam nacrtati konkretno rešenje a, verujte nam, neke zagonetke nećete rešiti drugačije. Zadaci su takvi da od igrača zahtevaju stalno šetanje od kadra do kadra, od prostorije do prostorije, bez ikakvog sistema brzog putovanja. Ako i ne izgubite živce pri rešavanju nelogičnih zagonetki, monotono i bučno geganje Alise od ivice do ivice ekrana, iznova i iznova, će sigurno odraditi taj posao. Tako je i svaki odlazak do Slotha prava agonija jer se on nalazi u početnoj prostoriji, pa ćete na kraju za neke preteške zagonetke jednostavno izgubiti želju za hintovima i odmah tražiti konkretno rešenje od Slotha, samo da biste izbegli muke odlaska i vraćanja nazad. Ruku na srce, ima i nekih zabavnih i logičnih zagonetki koje će vam dati osećaj ispunjenosti kada ih rešite, ali slab je to tas na terazijama balansa.

Ono u čemu igra briljira jeste sjajan artistički grafički dizajn. Cela igra je rađena ručno crtanom, akvarel tehnikom, koja okruženjima daje nadrealni i melanholični, pomalo morbidni izgled. Scenama dominiraju „mrtve“, isprazne boje, koje stvaraju veo maglovitosti i nejasnoće, odnosno kao da smo zaista u nekom snu ili kadru iz maštanja. Sama Alisa je potpuno bezbojna, obučena u šorts i duboke čizme, sa konjskim repićem i bezličnim pogledom, što sve skupa ostavlja utisak kakve siromašne devojčice iz neke stare bajke. Scene su uglavnom u skladu sa celim tonom igre, nadrealne i pomalo zastrašujuće na onaj čudan, dečiji način. Igra ima malo animacija, ali potpuno prate atmosferu scena: ili su spore i monotone, ili kratke i odsečne. Soundtrack je druga stvar zbog koje vredi probati ovu igru. Svaka prostorija otkriva novu numeru i svaka je vredna slušanja, a sve ih možete slušati i u spavaćoj sobi, naravno kako ih budete otkrivali. Muziku je radio španski altrenativni rock bend „Vetusta Morla“, pa ih možete naći i po Internetu i poslušati ostale njihove stvari ukoliko vam se svidi ono što čujete u igri. Ostali tonovi u igri su retki i uglavnom su vezani za neke ponavljajuće radnje u okruženju ili rešavanje zagonetki. Pojedine stvari, kao što su zvuk „hotspota“ ili glasno lupanje mršavih nožica Alice prilikom hodanja, su pomalo van konteksta celokupne atmosfere, ali to nije toliko strašno.

Ukoliko ste jedan od onih ljudi koji obožavaju filmove bez objašnjenja i potpuno samostalano tumače dešavanja, a pritom ste i hardcore ljubitelj p&c avantura, svakako bi trebalo da probate The Rivers of Alice. Ako pak niste iz te grupe, prodajna tačka ove igre za vas bi mogla da bude njena audio-vizuelna komponenta. Možda vam se svidi i da jednostavno uživate u nadrealizmu i apstraktnosti koju ova igra nudi. Mi smo se trudili da je zavolimo, ali su frustracije usled lošeg gejmpleja preovladale a, ko zna, možda je i do nas, a ne do igre.

Autor: Nikola Savić