REVIEW: Hearts of Iron 4

Sedam godina posle Bred Pit je sišao sa Tibeta, a poštovaoci Hearts of Iron igara, razvojne kuće Paradox Interactive i Grand Strategy žanra uopšte doživeli su svoju ekstazu pošto je izašao četvrti deo gornje spomenutog serijala, a kako stvari stoje imali su čemu i da se raduju jer su Šveđani pametno utrošili vreme koje su imali pred sobom.

Osnovna premisa igre se nije promenila – vi ste neprikosnoveni vođa jedne od nacija koje su postojale 30tih godina prošlog veka na teškom putu da u turbulentnim vremenima održi svoju zemlju čitavom ili, ako je po volji, uspostavi svetsku dominaciju. Hearts of Iron IV se kao i svoji prethodnici koncentrisan je na velike sile iz tog perioda, pa ćete najviše opcija u igri imati ako zaigrate kao neka od zemalja Trojnog pakta, Saveznika ili kao Sovjetski Savez. Glavni razlog za ovo, pored nesporne činjenice da pomenute zemlje imaju najveći industrijski i vojni kapacitet, leži u tome da velika sedmorka (Francuska, Velika Britanija, SAD, SSSR, Nemačka, Italija, Japan) imaju jedinstvene Nacionalne fokuse. Nacionalni fokusi su novi dodatak HOI serijalu, a omogućuju igračima da ulaganjem političkog uticaja razvijaju zemlju u određenom smeru ili isprovociraju određene istorijske i neistorijske događaje. Na primer, kao Nemačka možete odabrati Danzig or War koji će, ako Poljska odbije ultimatum, gurnuti svet u Drugi svetski rat ali i Danzig for Slovakia što će vam omogućiti da zamenite pomenuti sporni grad i okolinu za Slovačku ako ste istu pre toga pretvorili u „nezavisnu“ državu Minhenskim sporazumom. Pored jasno definisanih političkih odluka Nacionalni fokusi pružaju mogućnost za dodavanje određenih bonusa u različitim sferama istraživanja ili jednostavno poboljšanje industrijskog, vojnog kapaciteta i infrastrukture zemlje kroz izgradnju fabrika ili puteva. Iako sve ostale zemlje imaju uniformno drvo za Nacionalni fokus to ne znači da ih je Paradox zaboravio pošto su neke od opcija izuzetno dobre kao što su drastično povećanje raspoložive populacije za regrutaciju ili osnivanje sopstvene frakcije, a uz pravilna ulaganja i pametne političke odluke možete na primer sa Jugoslavijom da formirate Balkanski savez i zajedno sa susednim zemljama aktivno krojite izgled Evrope i sveta.

Pored novih dodataka, HOI je doživeo i velike promene u postojećoj mehanici. Svaka zemlja sada ima određen broj slotova za istraživanje, od tri pa do čak šest – dodatne možete otključati kroz Nacionalni fokus, a opcije su podeljene na različite grane bilo da su u pitanju poboljšanja u industrijskom smislu ili otključavanje boljeg oružja, tenkova, aviona, brodova ili doktrina ratovanja i za isto se više ne troši čuveni IC iliti Industrial Capacity. Promene nisu mimioišle ni način kako se regrutuju nove trupe, a u igri HOI IV se za to koristi Division Designer. U DD-u možete se igrati sa divizijskim templejtima od kojih svaki sadrži pet raspoloživih borbenih kolona i jednu za podršku koje možete popunjavati različitim pešadijskim, oklopnim bataljonima kao i specijalnim odredima kao što su inženjeri, logističke grupe i slično dok sa desne strane ekrana možete videti statistike vaše borbene grupacije u odnosu na izabrane trupe. Ovo Paradoxovo rešenje nam se baš svidelo jer igraču ostavlja veliku dozu slobode da eksperimentiše i da jedinice formira u skladu sa planom napada/odbrane. Svaki bataljon zahteva određenu količinu opreme, što je još jedna od novina, pa je red spomenuti i to kako funkcioniše proizvodnja. Naime, u najnovijoj instanci iz HOI serijala više se ne koristi IC mehanika već svaka država može da pravi dva različita tipa fabrika: civilne i vojne. Civilne fabrike su najbitniji resurs u igri, jer su neophodne za izgradnju vojnih fabrika, aerodroma, infrastrukture, a koriste se i kao sredstvo za trgovinu sa drugim državama – sistem koji na prvi pogled izgleda nelogično. Primera radi, ako želite da uvezete preko potrebnu naftu za osam naftnih jedinica moraćete da prepustite na korišćenje jednu civilnu fabriku državi sa kojom trgujete. Na taj način igra simulira situaciju gde celokupna proizvodnja jedne vaše civilne fabrike odlazi na ispunjenje uvozno-izvoznog režima koji imate sa državom sa kojom trgujete. S druge strane što više vojnih fabrika to više proizvedenih tenkova, komada artiljerije i pešadijske opreme koji su neophodne za opremljivanje divizija na terenu, kao i onih koje se trenutno formiraju.

Ipak, kao najveći i definitivno najinteresantniji dodatak igri treba izdvojiti postojanje borbenih planova. Grupe divizija možete formirati u armiju kojom komanduje general ili feldmaršal (sa svojim bonusima, naravno), a to otvara mogućnost formiranja različitih borbenih planova za izabranu armiju, pa tako možete iscrtavati linije fronta koje će vaše jedinice automatski okupirati, preko pravaca napada do linije za povlačenje „za ne daj bože“. Iako je mikromenadžment svake jedinice i dalje „majka“, svaka armija koja ima plan delovanja dobija određene borbene bonuse, pa je primena istih i više nego poželjna. Uostalom, nekad nema većeg uživanja nego da kliknete na izvršenje određenog plana i da se zavalite u stolicu dok gledate kako vaše pancer grupe probijaju neprijateljski front, a Francu… protivnik kapitulira posle gubitka vitalnih lokacija.

Deo koji je, nažalost, uvek sporan pre ekstenzivnog krpljenja igre kad je Paradox u pitanju jeste AI. Iako ume da vrlo pozitivno iznenadi više ćete se sretati sa nelogičnostima u vidu besmislenih pomorskih invazija što je recimo „specijalnost“ Velike Britanije gde će kompjuter istrošiti i ono malo vojske što ima ili nesposobnosti da napadne ako ispred sebe „ne vidi“ protivnika. Štaviše, najbolji način za odbranu granice je da vojsku sklonite sa nje pošto se AI toliko zaglupi da neće napraviti nijedan korak u vašu teritoriju. Kako je ovo moglo da se desi, ostaće misterija ali znajući Paradox svaka naredna zakrpa će samo poboljšati, a nikako pogoršati igru.

Ljubitelji strategija za vreme WWII – pravac Steam, a ostali možete sačekati i neku od rasprodaja.

Autor: Petar Vojinović