REVIEW: Syndrome

Neko je verovatno jednog dana u malom studiju Camel 101 rekao ‘’Hej, Alien Isolation i Dead Space su jako kul igre, hajde i mi da napravimo tako nešto!’’ što je odmah neko drugi dočekao sa ‘’Evo instaliram Unity!’’ i tako je nastao Syndrome.

Zaplet Syndrome ste sigurno već videli ako ste makar jednom pogledali neki sci-fi horor: protagonista se budi iz krio-sna na ogromnom svemirskom brodu i potpuno je sam, u gotovo potpunom mraku. Jedino što mu pravi društvo je brujanje metala, zujanje ekrana i poneko treperavo svetlo. Sa vama vrlo brzo u kontakt stupa jedan od članova posade i preko radija panično vas obaveštava da se desilo… nešto… sa posadom, sa brodom i da ste među poslednjim preživelima.Na pitanje ‘’Šta se to desilo?’’ dobijate prekor ‘’Pa pobogu desilo se nešto, čoveče sredi motor i ne pitaj!’’ Klasika.

Kako to obično biva u horor pričama smeštenim u duboki svemir, posada broda je na svom putu odlučila da čačka nešto što nikako nije smela. U ovom slučaju – na brod je donet misteriozni artefakt vanzemaljskog porekla i u početku je sve bilo divno i krasno dok članovi posade nisu počeli da grebu svoje lice i od sebe prave nakaze. Ono malo ljudi koji nisu potpuno skrenuli s uma se kriju po brodu od hodajućih užasa koji su nekad bili posada, a eto sada ste i vi u tom pekmezu. Iako sve ovo zvuči kao sto puta viđeno, priča je zapravo pristojno razvijena i biće zanimljivo ispratiti njene detalje kroz brojne beleške posade koje nalazite usput.

Brod ćete vremenom istražiti u celosti, sa njegovih osam nivoa koji vam se postepeno otključavaju. Syndrome počinje neverovatno mlako za jednu horor igru i može da prođe i više od sat vremena pre nego što zaista osetite kao da ste u opasnosti. Štaviše, prvi direktan susret sa čudovištima je nekako usputan i tek u kasnijim deonicama ćete zaista imati osećaj da vas neko lovi. U izvođenju, igra dosta podseća na odlični Alien: Isolation pa ćete tako zatrpavati džepove hranom i raznim drangulijama koje možete da koristite za rešavanje problema i otvaranje puta za dalje, šunjati se i povremeno zapucati na košmarna stvorenja.

Međutim, izvođenje je neverovatno trapavo i tromo. Dobra stvar je što vaš lik ima stamina skalu pa ćete morati da odmerite svaki zamah alatom ili izbegavati sukob kako bi vam ostalo snage za trčanje, ali smo igranjem stekli utisak da vodimo čoveka koji ima trostruki bajpas i na izdahu je a ne nekoga ko je prošao vojni trening. Tako da funkciju ‘’sprint’’ uzmite sa velikom rezervom, sem ako ne pošaljete glavnog junaka na najkraći mogući maraton od pet metara. Kondicija glavog lika je očajna i stamina se prebrzo troši tako da ćete se uglavnom opredeljivati za sporiji pristup svemu. Kada konačno dođete do vatrenog oružja, na ista ćete lako zaboraviti jer su jednako nepraktična i razočaravajuće slaba. Iako imate popriličnu slobodu da lunjate, progres je potpuno linearan i zasniva se na tome da neko preko radija mora da vam kaže šta treba sledeće uraditi.

Jedna horor igra ne mora da izgleda sjajno, ali se od nje očekuje da barem ima dobro osvetljenje i igre senki. Tu Syndrome ne briljira ali za mali projekat nudi više nego što smo očekivali. Osvetljenje je zaista odlično urađeno, dizajn nivoa raznovrstan i pritom ne pati od loše optimizacije koju često viđamo u Unity igrama. Sem, nažalost, preduih učitavanja. Svaki put kada prelazite liftom između delova broda, što je jako često jer je igra veliki fetch quest, ide naravno loading ekran i isti ume da poprilično potraje.  Dodajte tome pomenuto sporo kretanje, loše raspoređene stanice za snimanje pozicije i dobijate igru koja neretko ume da bude naporna za igranje. Zvuk je srećom dobar tako da uspeva da drži teskobnu atmosferu. Dijalozi su doduše morali biti bolji, naročito jer protagonista zvuči kao da je iznenađen poklonom za rođendan a ne informacijom da se posada međusobno pobila.

Syndrome nije baš potpuna katastrofa , ali nije ni igra koju bismo mogli da preporučimo ako se zažmuri na jedno oko… niti na oba. Kao horor igra nije naročito strašna, sem u ponekim scenama koje izazivaju klaustrofobiju i blagu paniku, ali postoji tu neka igra koja bi nakon nekoliko težih zakrpi možda i bila vredna igranja u trenucima kada ama baš ništa pametnije nemate da radite. Trud koji je uložen u igru ovako deluje protraćeno.

Autor: Bojan Jovanović

Igru je ustupio developer Camel 101