REVIEW: DESYNC

Ovaj tekst je originalno izašao u 103. aprilskom broju časopisa Play!Zine

Već po četvrti put pokušavam da obrišem ovu igru sa svog računara. Svaki delić mog razuma mi kaže da uradim to, da javim uredniku kako neću napisati review i da bi trebalo da nađu nekog drugog zamorčića da testira granice i ograničenja svog razuma i strpljenja jer je meni ponestalo. Već po četvrti put uspevam da se suzdržim takve nagle reakcije i defetizma i rešavam da napokon pređem taj prvi nivo ove frustrirajuće igre!

DESYNC je veoma stilizovani FPS gde je jedina poenta da pobijete sve na mapi. Jednostavno, zar ne? Pa i ne baš. Igra me je dosta podsetila na Devil Daggers ali, verovali ili ne, DD je mnogo predvidivija igra od DESYNC. Neprijatelji u DD pa i u drugim teškim igrama kao što je Dark Souls imaju šeme i plan kretanja, poteza i napada pa u većini slučajeva, smrt je igračeva greška. U DESYNC, ogromni spori gorostas sa maljem polako dolazi ka vama, pa onda trči pa onda skoči i zamahne maljem brže nego Genji mačem.

U prvom prolazu arene, ne znate gde će se stvoriti protivnici ali ćete naučiti posle treće ili četvrte pogibije. To vam ne pomaže baš preterano jer ako navodite neprijatelja koji može da upije ogromnu količinu štete i to u malim, ograničenim mapama, iza vas se samo stvori najslabiji krip i ubije vas iz taka. I onda sve ispočetka, talas za talasom.

Druga frustrirajuća tačka je to što vam se samo prvo, najslabije, oružje regeneriše tj. vraća municiju. Pomislićete da je to ok i da možete da skupite municiju za jača oružja na mapi, po ćoškovima, ali ne – municiju vraćate tako što izvodite stilizovana ubistva nalik onim koje smo imali prilike da vidimo u igri Bulletstorm. Veliki problem sa ovim je što su ti stilovi random i igra vam zaustavi igru da vam kaže šta ste uradili, prvi put kad uradite, i samim tim ubije vam ceo flow koji ste postigli. Naravno, većinu ovih stilizovanih ubistva ćete učiniti nasumično jer je igra toliko brza da nemate vremena da razmišljate da li ćete ovog nabiti na zamku sa šipkama ili ga gurnuti na šuriken na zemlji dok vas još pet džinovskih samuraja napada sa leđa. Neprijatelje ne čujete i ne vidite dok se ne stvore baš vama iza leđa. Igra još ima obraza da vas ocenjuje na kraju svakog nivoa i to vrlo, vrlo strogo.

Prelaskom nivoa dobijate i razne module koje možete da instalirate dok ste u početnoj bazi (hub) koje možete da aktivirate kad skupite dovoljno ubistva. Ovi moduli mogu da budu lečenje, povećana brzina pucanja idr. Ceo hub je vrlo loše pojašnjen i imaćete problema u početku da shvatite šta čemu služi.

Eh, sad kad mi je lakše što  sam ispričao sve nedostatke igre, vreme je da objasnim i zašto pišem ovaj review i zašto je još nisam obrisao (a hocu!). Stil, ove proklete igre, je fenomenalan. Retro je ključna reč kroz celu igru od grafike, do muzike pa i do gejmpleja. Neonska svetla, glitch-evi, oštrina i film grain koji nisam ni u jednoj igri video da bolje paše, čine ovu igru stvarno prelepom. Tron je očigledno imao dosta uticaja. Često možete primetiti seckanje ekrana i tracking kao sa starih video kaseta, ali vam to neće smetati tokom igre sem ako niste osetljivi na blještavu, jaku i brzu svetlost.

Muzika je apsolutni pogodak ove igre. Svaki nivo ima jedinstven retro synthwave ili synthpop zvuk koji veoma prija ušima i savršeno se uklapa u igru. Ponekad sam imao osećaj da se muzika komponuje dok igram jer tačno određuje moj ritam igranja. Ni u jednom trenutku nećete osetiti zasićenost muzikom jer se ona maestralno uklapa u ceo setting.

DESYNC nije za sve. Štaviše, igra je samo za niša publiku brzih FPS-a, kao što su Devil Daggers i pomalo i Quake 3 Arena, dakle za igrače koji žele da hrane svoju nostalgiju. Igra ima dosta nedostataka, potpun izostanak ferpleja u mehanikama i donosi pregršt frustracije. Bila bi podnošljivija da ima, na primer, mini mapu da vam pokazuje gde se stvaraju neprijatelji, gde se nalazite uopšte i kako bi najbolje pristupili areni. Takođe bi dobrodošao i neki balans tu i tamo. Za sad, igru uzmite samo ako ste mazohista za ovakve igre, imate neispunjenu nostalgiju za retro osećaj 80ih ili vam nije stalo do perifernih uređaja koje ćete sigurno polomiti dok se budete igrali.

AUTOR: Igor Totić