REVIEW: Ultra Street Fighter 2: The Final Challengers

Da se od starta ne lažemo – ko još ne voli Street Fighter? Ako se imalo izjašnjavate kao ljubitelj tabačina, nema šansi da vam se bar neki Street Fighter naslov ne nalazi na toj top 5 listi koju krijete u ružičastom dnevniku. Šta, ova prozivka te možda čini ljutim, je li Nasilni Kene? E pa to sam i tražio jer četvrt veka nakon izlaska najkultnije od kultnih Street Fighter igara, pred tobom je ekskluzivno, Nintendo Switch remasterizovano izdanje ovog klasika koje traži svoje poslednje izazivače.

Ali pre nego što zasučete rukave, bacite džojstik u stranu i zadavite autora ovog teksta, dozvolite da vas provedem kroz sve ono što ova igra nudi i to recimo redosledom kako je postavljeno u glavnom meniju. Meni zvuči kao dobra ideja.

Upalite arcade mode i čeka vas upravo ono što ste i očekivali. Osam borbi završno sa “bossom” i kratka odjavna “ending” priča za lika sa kojim ste prešli igru. Ali ono što jeste lepo videti, jeste HD remasterizovana grafika, baš poput one koju smo videli i u Super Street Fighter II Turbo HD remix naslovu iz 2008. godine. A sve ovo je objedinio upravo Capcom sa ispoliranom, starom mehanikom u koju je ubačeno par novih detalja.

Od likova na raspolaganju imamo celu staru gardu, sa dodatkom Akume koji je bio skriveni lik, kao i Evil Ryu i Violent Ken likova koji nisu novi za serijal, ali ih u dvojci svakako nikada nismo imali. Mada Evil Ryu i Violent Ken nisu unikatni, kako se to obično očekuje od svakog SF karaktera, ostali likovi naravno da ne razočaravaju na ovom polju.

Kakav bi to Street Fighter bio bez versus moda? A sada na Switch-u, on dobija jednu drugu dimenziju. Igrati sam protiv kompjutera dok je Switch dokovan ili u portable modu, ume da bude zabavno. Ali zabava ne počinje dok ne uzmete jedan, a nekome uručite drugi JoyCon i pošibate se na velikom ekranu ili još egzotičnije – u tabletop modu dok Switch ekran bleji na nekom kamenu u prirodi.

Mada dok igrate na ovaj način, ograničeni ste na korišćenje analognih palica što je za jednu tabačinu poprilično ozbiljan hendikep. Čak i da vaš protivnik ima sopstveni Switch i da su oba JoyCona u vašim rukama, konzolin improvizovani krstić neće vršiti baš najsjajniji posao. Tako da, ukoliko posedujete Switch, želite ovu igru a nekim čudom još uvek nemate Pro Controller – nema boljeg momenta nego sada da ga nabavite. Na njemu, sve će biti mnogo, mnogo bolje.

A tu je i onlajn, gde ćete bez problema osetiti ko se igra na JoyCon kontrolerima, a ko je uzeo Pro u svoje ruke. I što je još bitnije, za nekih stotinak borbi koje sam odigrao pre pisanja ovog teksta, nisam naleteo na mnogo problema sa onlajn igranjem. Igra retko laguje, a tek jednom sam bio izbačen iz borbe zbog problema sa serverima. Tako da su borbe tekle prilično glatko, sve dok limit koji je postavljen na tri borbe sa istim protivnikom, nije nesrećnika spasio od mog spamovanja hadokena. Nije da se hvalim, samo nekad igram vrlo kvarno.

Prisutan je i trening koji ima sve što biste mogli da očekujete od ovog moda dok pokušavate da savladate igru kao pravi profesionalac. Plus vas igrači preko interneta mogu prekinuti u sred treniranja i izazvati na borbu. Kul, zar ne?

Ali ono što je pravi Nintendo momenat, zbog čega biste odmah prepoznali platformu čak i da do tada niste znali na čemu se igrate, jeste Way of the Hado. U ovom modu, kontrolišete Ryua iz prvog lica i to tako što poteze izvodite vitlajući JoyConovima kroz vazduh. Dobro, ovo “vitlajući” zvuči kao da nije bitno kako mašete rukama. Međutim, iako je jasno definisano kako se potezi izvode, nekada vas komande i neće najbolje slušati. Ovo je itekako pravi Switch mod koji će biti interesantan petnaestak minuta dok ne dobijete upalu mišića i zauvek ga izbrišete iz sećanja. Zanimljivo, ali ne preterano praktično.

A tu je i galerija. Svako voli dobru galeriju, zar ne? A ova je ispunjena desetinama i desetinama izuzetno kvalitetno skeniranih crteža koje će svaki drug fan umeti sa uživanjem da lista. Svakako lep dodatak za jednu igru koja slavi tridesetogodišnjicu uspešnog serijala. Osim slika, na raspolaganju vam je i sva muzika iz igre. Čisto da svo to listanje ne bude monotono…

Za ljubitelje editovanja, na raspolaganju je simpatična alatka kojom možete da menjate boju karaktera. Drugim rečima, možete Kenu da obojite kosu u crveno, odeću u žuto a kožu u plavo i dobijete… Invertovanog Štrumf Kena? Na žalost, neke kombinacije boja nisu dozvoljene tako da ako ste mislili da obojite odeću Cammy da bude iste boje kao i njena koža, zbog čega bi izgledalo kao da je gola… Nismo mi te sreće, drugovi.

U opcijama ćete pronaći i nekoliko interesantnih stvari od kojih se posebno izdvaja mogućnost da igra izgleda retro, baš kao original. Osim grafike, možete omogućiti i retro zvukove i muziku, pa i kombinovati novu-staru grafiku sa novim-starim audiom. Na žalost, za razliku od nekih remasterizovanih igara koje nude ovakvu izmenu pritiskom jednog dugmeta, ovde ćete svaki put morati da posetite meni sa opcijama. Ali barem postoji ova mogućnost, što je daleko bitnije.

Ako ćemo iskreno, ono što se ovoj igri najviše zamera je cena. Novac koji se traži za 25 godina staru igru koja iako izgleda unapređeno, u suštini je i dalje identična… Previše je. Capcom je mogao da izvede neki rizičniji potez i možda napravi kompilaciju u kojoj možete da birate izgled i mehaniku igre kroz ceo istorijat serijala, ali ovaj put je ipak igrao na sigurno i još jednom nam plasirao najvoljeniji Street Fighter kome retko ko može da kaže “ne”, pa čak ni toliko godina nakon originalnog izdanja. Imate Switch? Onda bi trebalo da imate i USF2:TFC, pa makar i nakon nekog tamo popusta, iz daleke budućnosti.

AUTOR: Milan Živković