You can find the english version of this review here.
Dovoljno bi bilo da kažete “Super Mario” i palčevi svakog zaljubljenika u video-igre bi već počeli da se trzaju. Zvuči kao loša šala, ali ovaj kultni lik koji je svojim igrama iznova i iznova definisao pojam interaktivne zabave, više je od sinonima za kvalitet u igračkoj industriji. Njegove igre su osnivale žanrove, istraživale nove ideje za igranje pa čak i dizajnirale igrački hardver momentima koji su odlazili u istoriju. I onda se najavi Super Mario Odyssey, najnovija Mario igra, na najnovijoj Nintendovoj konzoli koja već poseduje neviđen hit od igre u svojoj biblioteci. Gotovo je, želja za igranjem je već prevalila sve smislene granice, jer “kada igram Super Mario, sve bih zanemario!”
Onda uzmete kontroler u ruke, pokrenete igru, igrate, igrate i još malo igrate… Pobedite Bauzera, spasite princezu, odgledate odjavnu špicu, igrate još malo i još malo, pa još malo posle toga… Sednete za računar i počnete da pišete tekst na temu igre. Dragi ljudi moji, pa vi niste svesni kakva je to sveta i teška misija za mene u ovom trenutku. U trenutku u kom upravo odlučujem da nema drugog načina nego da se ovaj tekst podeli u tri celine i bez dlake na jeziku kaže baš sve što čini najnoviju Mario avanturu.
Deo prvi – šta to valja ovde? Pa to je prokleti Super Mario, eto šta valja! Od momenta kada sam zaigrao igru, već me je ubijala nostalgija. Osećaj kao kada nakon deset godina sednete na bicikl i okrenete pedale. Teren je domaći, kontrole su savršene, svet je prelep. Počnu da se ređaju likovi i svaki je dopadljiv. Priča prežvakana a opet je žvaćete dok nervozno cupkate u mestu da što pre prođe animacija i krene igra.
Muzika nova, a tako poznata da je već pevušite i zajedno sa Mariom uzvikujute “juhu!” dok preskačete sedam ljutih Gumbi. I ti Nintendo detalji, dok Gumbe zbunjeno zveraju unaokolo jer ste im zbrisali sa vidika. Igra počinje savršeno jednostavno i svakim narednim momentom postaje sve bolja. Pa i glavna mehanika ređa osmehe na lice. Mario baca kapu na protivnike i tako može da ih zaposedne. Od Gumbe pa do T-reksa, na raspolaganju imamo čitav arsenal neprijatelja.
Nivoi su prelepo dizajnirani, a efekti kojima su okupani su još lepši. Možda i vizuelno najbolji momenat bio je kada sam potrčao plažom u donjem vešu i zaronio u more poput đuleta, ostavljajući samo talase za sobom da se cakle na vrelom suncu. Mislim, ne ja, nego sa Mariom. Mada sam od ovoga i sam poželeo da uradim nešto slično. Eto šta pasija uradi od čoveka…
I dok sam tako skupljao glavni “resurs” u igri, koji ovde nije zvezda nego mesec, da bih mogao da napredujem ka sledećim, vizuelno sve uzbudljivijim nivoima, još sam više utvrđivao koliko zapravo volim ono što je Super Mario uradio za platforme. A negde između redova, rađalo se pitanje – koliko će sve ovo trajati? Kada će igra prestati da bude zabavna i prosto se završiti?
Ovde momentalno uskačem u drugi deo ovog teksta – šta je to što je ovde različito? Svaka Mario igra ima neki novi, specifični detalj kojim gradi svoju mehaniku. Bilo da je to čuveno tanuki (rakun) odelo ili mačka ili šta god, to je uvek neki bonus već postojećem. Ovde, čarobna kapa Kepi je sve što imate. Da, možete da postanete Gumba, tenk i poklopac od šahta (?!), ali gde su čuvene vatrene lopte? Gde je nepobedivost zvezde? Gde su pečurke?
Nije dovoljno neobična razlika? Šta onda kažete na činjenicu da ne postoji “game over”? Da, možete pasti u provaliju ili primiti dovoljno udaraca da Mario padne na zemlju, ali jedina kazna koju ćete tada pretrpeti je gubitak deset novčića i polazak od poslednjeg čekpointa.
Hoćete još? Nema brzog trčanja… A neke od najkorisnijih komandi, rezervisane su za motion komande koje je, pogotovo u prenosivom modu igranja, jako čudno koristiti, čak i kada se naviknete na njih. U redu, ovo kao da prestaje da bude priča o razlikama i postaje esej o nedostacima… Pa mogli ste već i pretpostaviti šta je to treći deo ovog teksta, i zaista je vreme da počnete da se pribojavate.
Šta to ne valja ovde? Odmah da vam kažem – ne tako mnogo toga. Samo nekolicina zanemarenih i užasno, užasno važnih sitnica. Super Mario igre su motivišuće teške. Osim kasnijih nivoa koji su obično znatno teži, izazov njegovih igara leži u konstantnom testiranju igrača. Možda nije teško doći do tog cilja, ali budite sigurni da ćete bar malo morati da mućnete glavom i razmrdate prste da biste to postigli.
Ovde je taj momenat maltene otet od igrača i osećaju se samo njegovi tragovi. Igra sadrži ogroman broj meseca koje morate da sakupite, ali gotovo svaki koji je neophodan da bi se igra barem prešla, lako je osvojiti koliko i preći pravolinijskim putem dvadeset metara. Ne, bukvalno je u više navrata cilj bio da pokupim mesec sa bandere, tri metra pod vodom, na… Ma bez zezanja, bukvalno ispred mene, samo da ga pokupim i da mu se obradujem kao dvogodišnjak. Poražavajuće.
Dodate ovome onaj malopređašnji faktor neumiranja i počnete da se osećate kao da se igrate sa bojankom. Jako lepom, tvrdokoričenom, živih boja i fascinantnih crteža… bojankom. I to je taj trenutak gde se prosto pomirite sa ovim i kažete – ma kao da je važno, barem se nivoi ređaju, zanimljivi su i živopisni i to je u redu. I zaista, pojavi se i taj procenat izazovnijih sakupljanja. Možda nekih 10 procenata od ukupnog broja. I još 10 procenata skupljanja koja će potrajati samo zato što je u pitanju šljaka. Ne izazov nego šljaka! Mario, molim te sakupi šest ovaca sa raznih strana nivoa do sredine i dobićeš mesec. Nintendo je skoro izjavio da Mario više nije vodoinstalater, ali nisam znao da je postao pastir.
Ne, čak i taj momenat me je zatekao! Nintendo koji izjavljuje da Mario više nije vodoinstalater, a zatim Bauzer koji mu se obraća sa “hej ti, vodoinstalateru jedan”. Pa ko je ovde tačno lud? Moraću da prihvatim pomisao da Bauzer nema internet u svom kraljevstvu pa da je ispao iz toka… Mario je očito čoban sa tregerima, jelte.
I onda te u razmišljanju prekine najbrutalniji šamar od svih. Prešao si igru. Ne nakon dvadeset pa ni petnaest sati. Stisnuo si gas malo jače i igra je gotova za impozantnih deset časova. Dok trljaš oči u neverici na odjavnu špicu iako znaš da te čeka verovatno pozamašan sadržaj i nakon kraja, nema tih reči na jeziku vilenjaka, ljudi ili patuljaka koji mogu opisati takvu izdaju. Pardon, razočarenje.
I onda razotkrivanje misterije koja se provlači kroz igru i proširuje gejmplej za sigurno još dvaput toliko nakon odjavne špice… Ali ja sam i dalje u čudu. Još tako mnogo meseca za skupiti, još tako mnogo delova beskorisne odeće koja ničemu ne služi za kupiti, još tako mnogo umereno zabavno skrivenih lokacija za oskrnaviti… I to sve manje i manje zanimljivo, jer sve što je ostalo od čarobnog momentuma, jeste vrtenje oko starog sadržaja i njegovih varijacija.
Skrolujem gore, čitam sopstvene reči i shvatam koliko sam zapravo mnogo napisao, a malo rekao. I to malo što sam rekao, kao da je bilo samo o lošim aspektima igre koja uopšte nije loša. Nije loša ali ima smisla za Super Mario serijal koliko i njen režim za igranje u dva igrača. Sećate se Sonic 2 igre i toga kako je drugi igrač mogao da upravlja dvorepu lisicu koja je jedva pratila Sonika? E toliko je besmislen i ovaj mod koji je besmislen koliko i skoro svaki minut izazova u Super Mario Odyssey.
Odiseja koju smo željno iščekivali, pretvorila se u muzejski obilazak malenih lokacija, krcatih sadržajem koji često i nije tako zabavno otkrivati. Jedna prelepa, ispolirana igra, koja koliko god detalja da sadrži, na kraju odaje zaista siromašan utisak. Ako želite da opustite mozak uz Marija ili pružite lagan izazov svom osmogodišnjem sestriću, barem za vreme prelaska lagane glavne priče, Super Mario Odyssey je prava stvar! A ukoliko ste ljubitelj serijala i njegovih perfektno izbalansiranih izazova… Moje brkato srce se cepa, ali moram to da kažem – verovatno ćete biti razočarani.
Ali svejedno je zaigrajte. Prislanjajte amiibo figurice na gejmped, igrajte Switch u parku, vitlajte Joy-conom kroz vazduh, budite opčinjeni brutalnošću nemilosrdne i preuranjene odjavne špice, ali zaigrajte ovu odiseju. Ako ništa drugo, Mario je zaslužio da posvedočite njegovom najnovijem izdanju. Novije, lepše i bolje će već svakako doći, pre ili kasnije.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupila CD Media
Super Mario Odyssey
Za:
- Vizuelno preispolirano.
- Maksimalno utegnute kontrole.
- Maštoviti nivoi.
Protiv:
- Nedostatak zdravog izazova.
- Prekratka priča.
- Osećaj manjka sadržaja.
