REVIEW: Shu

Evo jedne male igre koja me je navela da ponovo postavim ono staro, značajno pitanje: Šta to dobru igru čini sjajnom? Nesumnjivo je u pitanju više faktora, ali kao neko sa dugom igračkom istorijom, ne bih mogao da se zadovoljim nekom tamo top listom najbitnijih elemenata dobre igre – ne. Vreme je da se na pitanje obrušim svom silinom, i to kako bolje nego igrajući igru jednog od mojih omiljenih žanrova, 2D platformu – Shu.

Moram da priznam da sam nesputano uživao prelazeći Shu. Bilo je to dvočasovno i intenzivno iskustvo kroz pet svetova i petnaest nivoa čiste i sirove stare škole platformisanja. Ali i pored sve iskrenosti kojom je Shu zračio kroz ekran, više no što to ekrani i obično čine, nešto je nedostajalo da se ova igra vine u visine nezaboravnog remek dela. Bila je dobra, ali ne i sjajna. Zašto? Bingo! Odgovoriti na ovo pitanje, za mene je i odgovoriti na ono sa početka teksta. Ne časimo časa!

Shu počinje emotivno, jer šta bolje pogađa u naša brzim životom ispijena srca, nego suptilni zvuk violine koja boji muzičku podlogu? Ništa, eto šta! Već prvi kadrovi šarenolikog, rukom crtanog sveta i živopisnih likova, ispraćeni tužnim gudalom, obećavaju kvalitetnu avanturu. I muzika više nije ni potrebno da se dalje ističe kroz igru. Dovoljno je da zadrži ovaj kvalitet i više od toga nema poente tražiti. Pa, s obzirom da Shu zbilja tokom cele igre ima zaista lep audio, biće da nije zvuk najbitniji element sjajnih igara. O kakvog li iznenađenja…

Nisu ni živopisni likovi ni kvalitetna grafika, jer Shu poseduje oba, barem kada je u pitanju moj ukus. 3D okruženje ispunjeno je detaljima i odlično se uklapa sa 2D karakterima. Da, da, znam da već u sebi mislite: “Dobro de Milane, prestani da okolišaš i kaži već jednom da je ovde gejmplej osrednji. U tome je mana igre, zar ne?” Pa zapravo…

I nije. Gejmplej je zbilja dobar! Osim što bi kretanje kroz vazduh i po neravnim površinama moglo još da se dotegne, samo izvođenje je veoma zabavno. Nivoi su lepo dizajnirani, a svaki od njih poseduje po par prijatelja na koje kada naiđete, znatno menjaju način na koji prelazite nivo. Jedan može da trči po vodi, drugi da leti uz vetar, treći usporava vreme itd. Ne, gejmplej je zaista zabavan. Šta je to onda što nedostaje?

Nije ni izazov, jer bi i ovaj veteran žanra dao jaku trojku težini koju poseduje Shu. Pa nije čak ni problem u dužini, jer mnogo je nezaboravnih igara koje su bile prekratke. Nije ni priča, jer je dovoljno interesantna i misteriozna i vuče na prelaženje do samog kraja. Sada je možda i jasnije šta je preostalo kao moguć odgovor… Da, u pitanju je atmosfera.

Shu počinje snažno. Otvara jednostavnu, a jaku priču, ima emotivnu muziku uz koju već saosećate sa protagonistima, ima dobro platformisanje, dobar dizajn nivoa, maštovit gejmplej, dosta izazova, i sve ovo zajedno u momentu stvara dobru atmosferu. Ali ona ne traje dugo. Kraj drugog nivoa, istovetan je kraju prvog. A tako i trećeg. I čim se oseti ova ničim izazvana repetativnost, delikatni balon kakav imaju samo najmoćnije atmosfere koje uvlače u igru, lako puca.

Shu lepo izgleda na papiru, slici, trejleru. Ali proživeti ga, slično je kao uzeti zalogaj omiljenog jela koje zastane u grlu na deset sekundi, a onda nekako uspe da prođe. Početak vas je obradovao, pa i stomak se na kraju raduje, ali onaj deo između… Nije nešto gde ste želeli preterano da se zadržavate.

I dok se svi jednoglasno slažemo da sam upravo bacio najgluplju analogiju na planeti, verujte da mi je krivo što Shu nije nešto više. Ima bukvalno svaki element koji igre čini dobrim, ali put koji sve do završnice deluje kao cupkanje u mestu, narušava atmosferu koja inače mnogo obećava. Atmosfera je ta koja igrača tera da se uživi. Da uloži svoja čula i posveti se doživljaju. Ali iako u tome ne uspeva baš sasvim, Shu poseduje značajan broj kvaliteta zbog kojih ipak ne bi trebalo da ga zaobiđete. Mislim, ukoliko ste iole ljubitelj 2D platformi i kvalitetnog izazova.

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Coatsink Software