Odavno nisam igrao dobar co-op puzzle. Odavno nisam igrao dobar co-op štaviše. Neka puzzle co-op avantura me nije ovako zabavila još od starog dobrog Portala 2. Šta? Da li se usuđujem da ovu indi igru poredim sa večitim kraljem Portalom? Pa i da i ne, a evo i zašto.
We Were Here Too je co-op puzzle horor avantura. Malo više avantura, malo manje horor ali je najviše co-op i puzzle. Priča kaže da su se četiri osobe našle u mećavi, dvojica odlutali i naišli na srednjevekovni zamak čiji ulaz se deli na dva seta stepeništa i svaki kreće na svoju stranu naoružani strpljenjem, svojom inteligencijom i sa po woki-tokijem.
Komunikacija od izuzetne važnosti i to igra pokušava da naglasi u svakom pogledu. Do pred kraj igre, vi i vaš saborac (u mom slučaju naš urednik) se nećete videti ni jednom i sve se zasniva na dobroj komunikaciji između vas. Iako igra može da se igra preko nekog VoIP-a kao što su Discord ili Team Speak, draž WWHT je woki-toki koji imate i samim tim njihovo korišćenje. Razlika je u tome što dok vi pričate, aktivirate woki-toki i ne možete da čujete vašeg partnera što napete situacije čini još napetijim.
Ono što je Portal dobro radio je stvaranje humorističke atmosfere sa elementima misterije. WWHT pokušava da stvori napetu horor atmosferu ali ne uspeva da postigne. Horor elementi su smešni i bespotrebni jer Savke (urednik) ni u jednom trenutku nije ništa primetio dok sam ja viđao sa vremena na vreme jako smešne kvazi duhove koji su izgledali kao crne verzije Yarny-a (Unravel). Igra takođe na trenutke pokušava da provuče neku horor/gotičarsku priču a la Amnesia, ali to radi na jako loš način – preko tomova rapoređenih kroz igru sa užasnim pisanim rukopisom koji se veoma teško čita.
Prepreke su maštovite i nivo težine ima lep rast kroz igru. Ako vaš saigrač lepo objasni svoje okruženje i šta misli da bi trebalo da uradi, često ćete uzviknuti „A ha!“ što je vrlo lep osećaj. Prepreke se glavnom sastoje od vizualnih stvari gde jedan igrač treba drugom da objasni kako da ređa neke simbole što je u početku lagana prepreka dok kasnije pri kraju postane ozbiljnija mozgalica. Neke prepreke su bile i vremenski ograničene što je unosilo dodatni pritisak na igrače. Bilo je momenata kad smo bili totalno zbunjeni šta treba da uradimo ili kako da pređemo deo segmenta. To smo prevazišli tako što smo zamenili uloge, a samim tim smo obojica mogli da vidimo celu sliku prepreke, a ne samo 50%. Ovo je šteta i teško varanje koje bi trebalo onemogućiti dok se barem jednom ne pređe cela igra u jednoj ulozi. Što je bolja komunikacija između igrača, to su lakše prepreke ali ima ih par gde je jedan u mnogo većoj kontroli nego drugi što drugog stavlja u nezanimljiv položaj čekanja rešenja prepreke. Ovo se dosta ogleda u lavirint prepreci i „šah“ prepreci.
We Were Here Too je izuzetno kratka co-op avantura koja se može preći za jedno popodne (Savketu i meni, kao bićima niže inteligencije, je trebalo oko 4 sata). Postoje skriveni prekidači i više različitih krajeva koje vas teraju da pređete igru ponovo, ali su prepreke uvek iste samo da različitim delovima i različitim informacijama. U suštini, dosta smo se zabavili u tih 4 sata ali sam na kraju osetio da mi fali još prepreka ili možda malo težih prepreka. Prvi, osnovni kraj nije zadovoljavajuć, iz bilo koje perspektive (ako pređete, shvatićete na šta mislim) a ponovni prelaz vam neće istaći taj „A ha!“ momenat jer već znate kako i šta i samo jurite kraj da biste videli drugačiji sinematik (koji izgledaju kao da su pravljeni za prvi Play Station). Igru ne treba igrati sa randomima online nego treba naći nekog prijatelja sa jako niskim stepenom strpljenja i posmatrati ga kako polako gubi razum jer mu vi simbol kornjače iz ptičije perspektive objasnjavate kao debelog čiča glišu koji skače.
AUTOR: Igor Totić
A sad, iz drugog ugla, kolege Savketa…
Iskren da budem, nisam ni planirao da igram ovu igru, i verovatno je nikada ne bi ni igrao da mi jedan od naših saradnika, kolega Igor Totić, nije izrazio želju da uradi njen opis. Pa sam ja kao urednik potražio igru od izdavača, i oni su nam poslali dva primerka, pošto je igra co-op.
Pogledam ja opet o čemu se radi, vidim pozitivni komentari, pa reko dobro, hajde, igraću je, taman da je odigramo zajedno, jer je očigledno da je pravo iskustvo ako igrate sa nekim u paru. Moram da kažem u startu da se uopšte nisam pokajao, jer smo se dobro zabavili igrajući je te subote uveče.
We Were Here Too je „puzzle“ avantura gde vi i vaš prijatelj, ili nasumična osoba na internetu, pokušavate da izađete iz misterioznog zamka u kome ste se zatekli. Primesa je pomalo čudna, jer, iako je u pitanju srednjovekovni zamak, sama igra se dešava negde u ovom ili prošlom veku. Vi i vaš član posade ste se izgubili u bespućima mećave na kakvoj planini i dospeli u ovaj čudnovati zamak, te napravili početničku grešku i rešili da se razdvojite.
Tu dolazimo do glavne gejmplej mehanike igre – komunikacija. Ovu igru morate igrati sa mikrofonom, jer je za prelazak potreban razgovor između vas i vašeg saigrača. Vi i on se nalazite u istom zamku, ali na različitim lokacijama, koje su spojene na određen način. Da biste prešli svaki nivo igre, morate sarađivati sa vašim saigračem, jer su rešenja ili prepletena radnjama koje se moraju raditi istovremeno ili jedan igrač ima rešenje problema za drugog igrača.
Ovo je ujedno i najbitniji, i na našu sreću, i najzabavniji aspekat igre. Ta subota je meni i kolegi Totiću bila neverovatno zabavna i pošteno smo se ismejali tih ~4 sata, koliko je bilo potrebno za prelazak igre. Kao što vidite, igra nije dugačka, ali za tu cenu nudi i više nego dovoljnu količinu zabave. Ipak, iako je možete igrati i onlajn sa drugim ljudima, prava zabava je kada je igrate sa poznanikom, jer tad je zabava najbolja, ali to ujedno znači i dve kopije igre, jer je moraju imati dva igrača.
Zamke su dobro balansirane i nećete imati previše teških trenutaka, ali biće sigurno i bar jedna ili dve lokacije gde ćete se zaglaviti. Nama se na dva mesta desilo da smo morali da „varamo“, odnosno da promenimo uloge, jer očigledno nismo mogli da se razumemo i morali smo da vidimo šta to onaj drugi vidi. Tek tada smo uspeli da rešimo problem, i zanimljivo je da je prvi takav problem rešen od strane mene, a drugi je rešio kolega Totić, tako da smo se sjajno dopunjavali. Određene zamke stavljaju onog drugog u statičnu poziciju čekanja da ovaj drugi odradi posao, što ume da bude pomalo monotono.
Zagonetke su logične, i ne previše komplikovane, ali su prosto zabavne. U nekoliko instanci će vaš život ili život saigrača zavisiti od brzog rešenja, pa smo često imali smešne napete situacije gde pokušavamo brzo u stresnoj situaciji da rešimo problem pre nego što umremo i pišitimo u pokušaju da se razumemo. Glavni momenat svih zagonetki je u dopunjavanju informacija, ono što jedan igrač vidi i ono što drugi igrač vidi se mora spojiti u širu sliku kako bi se problem rešio. Zabavno je slušati kolegu kako tamo nešto vidi i rešava dok vama nije jasno šta se tamo tačno dešava i kakve se sve greške u komunikaciji tu javljaju.
Igra nema neku previše jaku priču i jedna od zamerki ovde ide i na to što ne postoji UI koji prikazuje tekst, kao što je to standard u avanturama, pa smo ovde imali velikih problema i da pratimo priču, pošto su svi delovi priče napisani na nekom papiru, katastrofa ružnim rukopisom pisane latinice, i još pri tome u mračnom okruženju, tako da sam već posle drugog-trećeg papira odustao od čitanja. Ovo je jednostavno moglo biti rešeno sa „prikaži tekst“ dugmetom gde se „autentični“ tekst sa papira prikazuje običnim kucanim slovima na ekranu putem korisničkog interfejsa. Atmosfera je kvazi horor, ali nismo sigurni da li su autori stvarno želeli horor, koga uopšte nema, ili su jednostavno prosto loše odradili atmosferu.
Iako je igra kratka, svakako poseduje određenu vrednost ponovnog igranja, prvo zato što možete igrati sa drugim ljudima, drugo zato što možete videti i one druge delove koje niste videli sa svoje strane, i treće, zato što postoji nekoliko različitih završetaka, koji zavise od toga koliko ste usput aktivirali sve tajne ručice i poluge.
Vizuelno je grafički veoma jednostavna, ali i više nego dovoljna za ovakav tip igre, sa pomalo dečijom prenaglašenom grafikom zamka. Lokacije su uglavnom slične jedna drugoj, pošto smo ipak u starinskom zamku, sa tek pomalo drugačijih „tekstura“ od prethondih, sli sve se uglavnom svodi na kamen, drvo i metal u različitim varijantama.
Zvuk… pa, ovde je glavni aspekat komunikacija, a to radi kako treba. Vi i saigrač komunicirate preko voki-tokija, uz „push-to-talk“, pa morate paziti ko kada priča, da se ne bi desilo da oboje pričate, a ne čujete se, što takođe spada u zanimljiv aspekat igre, pogotovo kada je napeto i morate brzo rešiti problem. Jedini problem, odnosno bug koji smo imali te večeri kada smo prešli igru, što je glasovna komunikacija nije radila kada pozovete direktno prijatelja, već morate napraviti sobu za novu partiju u onda on da uđe u nju. Bilo nam je sumnjivo što se nismo čuli, i onda smo na internetu saznali u čemu je problem, ali verujemo da je to verovatno i već rešeno do sada.
Ne znamo šta još da vam kažemo osim da je jednostavno sjajna igra, veoma zabavna, i sjajna prilika da provedete jedno kvalitetno veče sa prijateljem, smejaćete se i zabaviti, a na kraju, krajeva, to je i najbitnije. Mi smo i snimili video našeg prelaska, ali je nažalost fajl snimka bio korumpiran, tako da nismo uspeli da ga okačimo na naš Youtube kanal, ali je tu barem ova naša dupla recenzija, kao topla preporuka za ovaj naslov.
AUTOR: Nikola Savić
Igru za potrebe opisa ustupio Total Mayhem Games
We Were Here Too
Za:
- Ideja.
- Naglašavanje komunikacije.
- Intrigantne i balansirane zagonetke.
Protiv:
- „Priča“
- Alternativni krajevi.
- Po neki tehnički propusti i par bagova.
- Dobra ideja, ali je mogla biti još bolja.
