Sylvanas Windrunner – čudovište ili vođa?

I’m not the monster you think I am –I’m worse!

Don’t ever mistake my silence for ignorance, my calmness for acceptance, or my kindness for weakness.

Čitajući forume i komentare na društvenim mrežama u poslednje vreme, stičem utisak da Dark Lady nikada nije imala manju podršku WoW zajednice, da ne kažem da joj je većina hordaša okrenula leđa(prateći na taj način matorog Varoka Sarufanga). Pa šta se kog đavola desilo?

Well, vratimo se mnogo godina unazad, baš mnogo – skoro na sam početak. Kada su tri sestre vilenjakinje bile Silvermoon ponos. Divno vreme za tri sestre koje su sanjale o mirnom životu, sreći i večnoj sestrinskoj ljubavi. Ali onda, Alleria odlazi u lov na Burning Legion, dok Verresa utočište nalazi u Rhoninu. Ostavši prvi put u životu sama, Sylvanas se posvećuje očuvanju Silvermoona i tu nalazi utehu i spas od samoće. I taj strah od usamljenosti, ostavlja dubok trag u njenoj duši. A onda je došao Arthas sa svojom mindless armijom i potpomognut izdajom iznutra uništava Silvermoon i na taj način simbolično uništava njeno životno delo, kao što će nešto kasnije uništiti i nju samu. Bar je on tako mislio.

Da li je Arthas  ikada zaista imao kontrolu nad Sylvanom? Verovatno nije, i to mu se umalo obilo o glavu što pokazuje samo jedno – ostavljena na cedilu i izdata od svih, naučila je da bude sama krojač svoje sudbine. Ali šta dalje, zašto Lordaeron, a ne Silvermoon? Odgovor je više nego lagan. Iako je sada undead, Sylvanas i dalje poseduje emocije. A emocije koje bi povratak u Silvermoon probudio ne bi bile dobre za nju. Sa druge strane, kontrola nad bivšim glavnim gradom Alijanse simbolizuje njenu prvu veliku pobedu. Pobedu pripadnosti, jer konačno se ponovo našla negde gde ravnopravno pripada. Thrall možda nije najmoćniji karakter, ali je svakako jedan od najmudrijih. I Sylvanino povlačenje sa Broken Shore-a je potez koji je to potvrdio. Da Thrall tada nije prihvatio Sylvanu pod okrilje Horde, danas te iste Horde ne bi ni bilo.

Tokom operacija u Northrendu, pred Mračnu Damu su bačeni izazovi kao nikada pre, grčeviti flešbekovi poraza kod Silvermoona, kao i patnja njenog naroda, kulminirali su njenim padom sa vrha Icecrown-a.  Arthas je mrtav, šta je lovac bez plena, moj život je napravio pun krug. Ali ne, postoji drugi plan za nju, samoća u besmrtnosti zahvaljujući  Valkirama. To je prelomni trenutak za nju i početak onoga što je ona danas. Pre bih rekao Čelična nego Dark Lady. Njena misija više nije da se bori za Hordu, nego da se bori protiv onoga ko je napadne. Po svaku cenu i svim sredstvima. I što je najvažnije, na svoj način i po svojim pravilima. Nešto što možda samo Baine može da pojmi, kao neko ko je dublje spiritualno povezan sa stvarima i događajima.

Da li je žrtvovanje sopstvenih ljudi zarad izbegavanja direktnog poraza, nečasno kao što misli matori Varok? Pa Horda nikada nije bila preterano časna, ako ćemo iskreno. Da li je časno ispijanje demonske krvi, ili Garosh i njegov izlet u Pandariji, a da ne pominjemo Theramore? Jedini izuzetak su Thrallove akcije, ali to nije bilo dovoljno da se obezbedi dugoročni mir. Pa otkud sada potreba da se toliko demonizuje Sylvanas? Tolike kritike ni Jaina nije pretrpela otkada je okrenula leđa saveznicima i napravila klanicu u Dalaranu.

Da li ćemo se boriti protiv naše voljene Mračne Gospodarice u budućnosti? Mislim da ne. Previše je voljena da bismo preživeli nešto u tom stilu. A i zapamtite ovo, Dark Lady uvek ima plan. Ipak „at the end, death claim us all“, ali za nju ni to ne važi. Već je bila tu.

AUTOR: Borislav Lalović