Retko ko može da zgrabi pre barem dve decenije usavršenu i isprežvakanu ideju i od nje napravi nešto novo i vredno pažnje. A ako u nekoga mogu da položim poverenje da je sposoban za takav podvig, onda su to ljudi iz Quantic Dream studija. Ljudi koji smatraju da je moguće ispričati novu priču na staru temu.
Ideja iza koncepta Detroit: Become Human, rodila se negde između njihove dve poslednje igre – Beyond: Two Souls i renomiranog Heavy Rain-a. Priča koja prati androida koji iznenada razvija ljudsku svest, potekla je iz radnje intrigantnog tech demo-a pod nazivom “Kara”, koji je PlayStation 3 konzoli dao još jedan poslednji sjaj na zalasku njene karijere.
Kako me je “Kara” kupila još pre šest godina, prvi sat igranja Detroita, bio je dovoljan da me još jednom jeftino preproda. Jer ono na šta sam naišao, bile su dve nesalomive činjenice koje sam mogao i da očekujem.
Detroit: Become Human počinje na isti način kao i demo za igru. Možda je u pitanju prelamanje svetlosti kroz suzu u oku koja se rodila pri prvom učitavanju, ali igra za nijansu ispoliranije deluje od onoga što smo videli u demou. I već nakon prelaska te prve sekvence, javlja se prva, malopre pomenuta činjenica.
Tempo i način na koji Quantic Dream gradi svoju atmosferu, bukvalno je preslikana kopija prethodnih igara. Sitne, svakodnevne radnje, kao što su bacanje đubreta ili gledanje televizije, ušuškavaju vas u svet ispresecan povremenom surovom tenzijom. Osećaj da će svaki izbor u celosti izmeniti dalji tok priče, ovde je na jednom sasvim drugom nivou. Pa u kombinaciji sa već poznatim tempom “zahuktavanja” predstavlja nešto čemu ako se prepustite, ne gine vam odličan provod.
Druga jako važna činjenica, jeste način na koji vas igra tera da se poistovetite sa protagonistima i prirodno saosećate sa njima. Ovaj put to nije samo nešto vođeno interesantnom pričom i kvalitetno napisanim likovima već i grafikom koja je živopisnija i realističnija nego ikada pre. Budućnost koja deluje kao nešto već “iza ćoška”, nekako je odlično osmišljena i uklopljena da bez obzira na snažan SF element, ne deluje nerealno u toj meri da razbija zbilja odličnu i još jednom – odličnu atmosferu.
Upoznavanje sa protagonistima u prvom satu igranja, nakon kog sam odmah iskočio iz fotelje da sa vama podelim ove utiske, nije razočaralo ni delićem svojih iskrenih obećanja. Možda jedan sat i nije mnogo, ali Detroit: Become Human miriše na naslov za koji ću moći da izjavim da isijava kvalitetom, čak i kada krene odjavna špica. Mada, da ne bih dalje malerisao pa se vratio sa nekim negativnim utiscima (daleko bilo)… Dopustite da se samo na trenutak još vratim futurističkom Detroitu. Pa da uskoro sa vama podelim i zaista dugoočekivane, konačne utiske. A ako se stvarno po jutru dan poznaje… Već možemo i da pretpostavimo kakvi će oni biti.
AUTOR: Milan Živković
