EDITORIJAL: Pet gejming stvari o kojima sam promenio mišljenje

AUTOR: Nikola Savić

Autor ovih redova i urednik časopisa Play!Zine je uvek otvoren za tuđa mišljenja i nije preterano tvrdoglav, ali kao i većina ljudi, često imamo neke stavove koje cementiramo i ne želimo lako da ih se odreknemo, i to su najčešće oni stavovi koji su i najmanje zasnovani na činjenicama, i pre svega se tu radi o čistom animozitetu i „osećaju“ da nešto ne volite, što zbog lične emocije, što zbog prvog utiska, što zbog toga što o nečemu imate pogrešnu predstavu.

Predrasude i animoziteti postoje kod svih nas, pa ni gejming nije izuzetak. Ovaj tekst je posvećen upravo mojim animozitetima u gejming svetu, ali o pet slučaja gde sam uvideo da je moje mišljenje bilo pogrešno, i gde sam zatim „teška srca“ rešio da priznam da nisam bio u pravu.

Kroz pet slučajeva, želim da prikažem zašto sam mrzeo ili imao loše mišljenje o nekim stvarima iz gejming sveta, i onda i da objasnim zašto se to mišljenje promenilo na bolje ili makar na neutralno.

Prestao sam da piratizujem video-igre

Veoma kontroverzna tema, posebno u našim krajevima, gde svi znamo koliko su primanja niska i koliko je često teško izdvojiti i za bazične stvari, a kamoli za video-igre. Ovo je stvar koju sam, dok sam bio klinac i kasnije u ranim dvadesetim, uzimao zdravo za gotovo, kao i svi sa „haha, al sam ih zeznuo, nisam platio igru“, ali čim sam počeo da zarađujem prvu mesečnu platu, prosto sam se navukao na kupovinu igara, iako daleko od toga da imam para za bacanje. Pare koje uložim u nešto što je moja ljubav i najveći hobi, ne smatram bačenim.

Kao neko kome je industrija video-igara posao i koji svakodnevno prati to tržište, svestan sam koliko je zapravo mnogima teško opstati i koliko je pravljenje igara krvav posao. Studiji često ulože godine i godine rada i truda i ogromnih para, bez ikakve garancije da će im se sve to uloženo vreme, novac i trud makar vratiti na nulu, a kamoli isplatiti. Svi gledaju na igre kroz prizmu velikih kompanija, kao što su EA, UbiSoft ili Activison, i lako je pravdati pirateriju zbog korporacija, ali na svaku korporaciju dođe na desetine nezavisnih studija koji prave sjajne igre, a često lako rizikuju da nestanu, ako prodaja njihove igre na kojoj su radili godinama ne prođe kako treba.

Tako da je moja poruka – ako vam se sviđa igra, podržite ljude koji su je pravili! Danas na popustima možete da kupujete dobre igre za bagatelne pare, često i najveće hitove stare svega godinu dana za manje od 15 evra. Detaljnije sam o ovoj temi pisao na ovom linku, ukoliko želite da pročitate još mog mišljenja oko piraterije.

MOBA igre zapravo nisu loše

Kao neko ko je odrastao na RTS igrama, nisam mogao očima da pogledam mobe. Mrzeo sam ih još od vremena Dota 1, jer su svi moji drugari koji su igrali sa mnom WarCraft 3, počeli da igraju Dotu. Smatrao sam je inferiornijim proizvodom koji je samo za one koji ne mogu da se snađu sa pravim strategijama. Što donekle i dalje mislim da je istina, jer kompleksnost i potrebna veština za strategije u realnom vremenu ne može da se meri sa onim što je potrebno za MOBA igre.

Ipak, vremenom sam počeo da igram Heroes of the Storm, kao pravi Blizzard fanboy, i naučio da i MOBA igre imaju svoji zabavni i strateški aspekat, iako se HotS generalno smatra „najlagijom“ MOBA igrom. Naučio sam i prihvatio da su jednostavno u pitanju drugi žanrovi, koji imaju svoje mane i prednosti, i da je taj timski i „akcioni“ aspekat ono što najviše privlači ljude i mlađe generacije ka MOBA igrama.

I dalje uvek koristim priliku da iz šale „pljucnem“ po MOBA žanru, pogotovo kada se pojavi neki elitista da priča o njemu kao o ko zna čemu, ali više nemam taj animozitet prema njima i što više upoznajem i razumem žanr, to više cenim ono što je uneo u svet gejminga i veštinu profesionalaca u MOBA igrama.

PewDiePie je zapravo car

Pre pet godina, da me je neko pitao za PewDiePiea ili bilo koju Youtube personu, ne bi baš imao dobro mišljenje. Zapravo, Youtube kao medij sam konzumirao isključivo u neodređene svrhe, od slučaja do slučaja, nisam imao neke posebne kanale ili emisije koje pratim. Tek sam u poslednjih ~4-5  godina počeo aktivno da pratim konkretne kanale koji me interesuju.

Za PewDiePiea sam naravno čuo još pre 5-6 godina, ipak je u pitanju najveći Youtube kanal ikada. Ali bukvalno nikada nisam gledao ništa njegovo sve do pre oko godinu dana. Imao sam neku neobjašnjivu mržnju prema tome što on predstavlja, nekako sam za zamišljao kao lika koji privlači gomilu klinaca glumeći budalu, i na tome zarađuje pare.

Ja sam o njemu znao samo kao o liku koji „vrišti“ dok igra horor igre i koji je pokrenuo čitav taj pravac „let’s play“ Youtube fenomena. Ipak, prvo sam saznao da je prijatelj sa Itanom i Ilom (Ethan i Hila) iz H3H3 produkcije, koje redovno pratim i Itana jako cenim, tako da sam već tada pomislio da mora da postoji nešto više od običnog drekavca koji privlači decu.

Onda sam počeo da pratim njegov kanal poslednjih godinu dana i mogu reći da možemo da budemo zahvalni što najveći Youtube kanal na svetu pripada baš  Feliksu(Pravo ime PewDiePiea), jer je u pitanju veoma pozitivna stvar. Ruku na scre, ne mogu da ocenjujem njegove ranije snimke jer ga prosto nisam gledao tada, ali ono što sada radi kao vloger je uglavnom odlično, redovno i argumentovano kritikuje loše i negativne pojave u savremenom društvu i kulturi, pogotovo u internet kulturi.

PewDiePie je veoma inteligentan mladić sa britkim smislom za humor, i veliki broj njegovih vlogova se zasniva na kritikovanju i izvrgavanju ruglu pomenutih negativnih trendova i osoba koje i zaslužuju da budu kritikovane. I to uvek radi tako što se prvo otvoreno sprda, a zatim na kraju postane ozbiljan i iznese jasno svoje mišljenje zašto stvari ne valjaju i kako on to vidi.

Iako je daleko da je bez mana (uostalom, ko nije?) i svakako ume da pravi gluposti, PewDiePie se za mene pokazao kao neko čiji uticaj može da bude samo pozitivan na desetine miliona ljudi koji ga redovno gledaju svakog dana, i svakako bi milion puta više voleo da moje dete gleda nekog kao što je PewDiePie, nego neke degenerike kao što su recimo braća Paul i Džejk Logan.

Gejming na mobilnom ima i svojih prednosti

Da se razumemo, i dalje sam „PC master race“ gejmer, moj kućni računar mi je svetište i osnovno mesto gde volim da se igram. Osim zbog toga što su miš i tastatura nezamenljivi za igranje, to je i zbog toga što neki od mojih najomiljenijih žanrova se prosto jedino na računaru i mogu igrati kako valja, kao što su strategije, izometrijski RPG, P&C avanture, horori iz prvog lica (mada je prvo lice na konzolama i dalje horor sam po sebi).

Ipak, kako je tehnologija mobilnih telefona napredovala, tako su se razvijale i mogućnosti igara za ove naprave i razni kreativni ljudi su počeli da pokazuju svu moć pametnih telefona kao gejming platformi. Možda najveća mržnja hardkor gejmera prema mobilnim igrama dolazi od toga što se mnoge smatraju za „kežual“ zabavu, za ljude koji nisu „pravi“ gejmeri, ali i zbog mnogih veoma loših poslovnih praksi, kao što su razne mikrotransakcije i premijum modeli, koji prave igre praktično sa jedinim ciljem da izmuzu što je više moguće para od korisnika.

Ako zanemarimo sve to, ekran na dodir i telefon kao platforma nude neke zaista originalne mogućnosti i potpuno neistraženi prostor za razvijanje nekih žanrova u novim pravcima, ili pak za stvaranje potpuno novih žanrova. Možda nikada nećemo sedeti kući i igrati mobilne igre umesto „pravih“ igara, ali kao nešto čija je uloga da se zabavimo dok smo u pokretu/putujemo/čekamo nešto, mobilne igre su prošle veoma dug put i pokazale da uz kretivni um i talenat, telefoni kao gejming platforme mogu da nam donesu neke veoma zabavne i inovativne koncepte i načine na koje pristupamo igrama i igranju istih.

Posao gejming novinara je kao i svaki drugi

Foto: korica knjige Up Up Down Down Left WRITE

Za kraj, jedan mit u koji sam i sam verovao kada sam bio klinac. Svi mi koji volimo video-igre smo kao deca kupovali gejming časopise svakog meseca i uživali čitajući tekstove i recenzije ljudi čija smo imena znali i divili se poslu koji rade. Nema onog ko nije maštao da i sam jednom postane upravo novinar koji se bavi opisivanjem video igara.

I eto, već skoro šest godina to je i moj posao, od saradnika do urednika časopisa, i mogu da vam kažem, iako ga volim – to je prosto posao kao i svaki drugi. Ne, ne sedimo ovde u redakciji po ceo dan i igramo igre, zapravo na poslu uopšte ne igramo igre, to radimo kući.  Istina, imamo tu prednost da pišemo o igrama i industriji oko nje, ali tu su i sve druge stvari koje su deo svakodnevnih drugih poslova: stres, umor, prezasićenje, rokovi koji moraju da se poštuju, stalna jurnjava sa vremenom, manjak inspiracije i ideja.

U svetu interneta, brzina informacije je ključna i ponekada vam se čini da ste 24h/7 dana u nedlji u poslu, kako bi stalno preneli najnovije informacije i bili relevantni. Ponekada morate igrati igre koje koje ne volite da igrate, ali nema ko drugi, pa onda još i da napišete par smislenih strana teksta o njima, a tako vam se ne da to da radite. Izgubite se često i taj element jednostavnog i prostog uživanja u igrama, jer igre prestanete da gledate kao hobi i opuštanje, već ih stalno svesno gledate kritički i hvatate beleške za recenziju.

Da ne govorimo i tome što na neki način i sami postanete izloženi kritici, pa i vređanju drugih, koji se ne slažu sa vašim mišljenjem, sve to može jako da utiče na čoveka i više nego pozitivna mišljenja ljudi koji vas čitaju i prate

Bilo je dana kada sam se zapitao da li sam uništio sebi svoj omiljeni hobi, time što sam ga načinio poslom? Možda da, možda ne, ali na kraju dana – svakako volim svoj posao, video-igre su veoma veliki deo mog života, ali je to opet samo posao, kao i svaki drugi.