Opisi
REVIEW: Zone of enders 2nd Runner Mars
Mislim da bi se svako od čitalaca složio kada bih šestu generaciju konzola nazvao zlatnim dobom igara. Bili su tu Gamecube , Xbox , Dreamcast , ali svi znamo ko je „bogotac“ i nepobedivi šampion u broju prodatih jedinica. Playstation 2 se pojavio na sceni 2000. godine i apsolutno dominirao u trci sve dok njegov potomak nije preuzeo štafetu leta gospodnjeg 2006. Njegovom uspehu se uglavnom pripisuje to što je posedovao zaista neprebrojivu biblioteku naslova. Bilo je od svega po nešto i za svakoga.
Veliki broj igara je dobio kultini status u ovom periodu, toliko da i dan danas fanovi neprestano čeznu za novim remejkovima i HD remaster izdanjima . Jedan od tih naslova je i Zone of Enders . Prvobitno je dobila remaster 2011. godine za PS3 i XBOX360, ali iz nekog meni nepoznatog raloga Konami je odlučio da nam to nije dovoljno i da je ovom svetu potreban i remaster remastera za konzole trenutne generacije. Više puta u životu sam se susreo sa ovim naslovom, ali nikada mu nisam dao šansu. Razlog je to što i nisam preveliki fan animea i sama pomisao da trebam da potrošim 6-8 sati života na japansku melodramu mi je bila odbojna. Ono što me je na kraju ubedilo jeste saznanje da su u projekat bili uključeni Hideo Kodžima, legendarni gejm dizajner i producent, idejni tvorac jednog od, po mišljenju vašeg autora, najboljih serijala svih „Metal Gear„, i njegova desna ruka Jođi Šinkava , umetnik i umetnički direktor koji je radio na igrama iz pomenutog serijala . Nije da sam odmah skočio na noge i potrčao ka mojoj konzoli, ali je svakako igra sada delovala kao manje gubljenje vremena.
Priča prati mlađanog Dinga Egreta . Dingo je po struci rudar i zaglavio je šljaku na nekoj napuštenoj planeti kao što to obično i biva . Gurajući nos tamo gde ne treba, nailazi na Orbital Frame Jehuty (čitaj Džehuti), ili jezikom nas običnih smrtnika, ogromnog borbenog MECH-a. Iz očaja, kako bi se iskobeljao iz čupave situacije, biva prisliljen da pilotira istim. Jehuty je sam po sebi vrlo opasna skalamerija sapunom ratnom opremom, kožom i klimom, koju naravno iz tog razloga po celoj galaksiji ganja zla korporacija/vojska/tajna organizacija. Dingo biva prisiljen, novonastalom situacijom, da pomoću svog MECH-a istera pravdu i na kraju trijumfalno odjaše u sumrak.
Sve u svemu, vrlo standardna priča bez puno iznenađenja. Moram da priznam, desilo mi se više puta da se potpuno izgubim. Nisam znao bukvalno šta se događa. Kada sam zapravo i uspeo nešto da ispratim, bilo je veoma suvopartno i bez previse originalnosti. Ako je za utehu same animicije (međuscene) su fenomenalne. Iako nisam previse uživao u priči, svakako sam uživao u njima. Takođe, moram da skrenem pažnju i na glasovnu glumu koja nije baš na zavidnom nivou , ali svakako “vrši pos’o”. Već sam pomenuo da nisam preveliki fan animea i njihovog načina pripovedanja, tako da ako delite slično mišljenje, spremite se za gomilu japanske melodrame i imena koje nećete moći da izgovorite.
Što se tiče prezentacije , utisci su od svega po malo . Dizajn likova je za pohvalu i definitivno se vidi ko je igri “I kum i stari svat “ (Kodžima, jel te). Svako ko je igrao Metal Gear Solid 2 će prepoznati Šinkavine poteze četkicom. Mechovi na koje nailazite tokom igre, a naročito onaj koji pilotirate, neodoljivo podsećaju na Metal Gear iz istoimenog serijala. Iako su teksture dobile “osveženje”, svakako se prepoznaje da je igra prvobitno izašla za PS2. Možda zvuči kao kritika, ali zapravo nije mi previše smetalo uzimajući u obzir brz i haotičan gejmplej. Kretaćete se neverovatnom brzinom kroz nivoe, da nećete ni imati vremena da previse razgledate okolo. Izgleda sasvim pristojno i služi svrsi.
Kada smo već pomenuli haotičan gejmplej, moram da kažem da je osećaj pilotiranja fantastičan. Posle kratkog tutorijala, koji je vrlo nezgrapan, brzo ćete savladati kontrole i letećete kroz nivoe sa neverovatnom glatkoćom. Pored zavidne pokretljivosti Mecha, na raspolaganju su vam i asortiman, doduše veoma mali, glavnog i sporednog oružija. Tu su rakete, laseri i ostala standardna naučno-fantastična naoružanja. Osim nekolicine sporednih poboljšanja za vašeg robotskom drugara, neće te ih naći puno do kraja igre, što i nije toliko strašno s’obzirom da bi konstantno šaltanje kroz gomilu oružija znatno usporilo ritam i akciju kojoj igra teži.
Javlja se mali problem sa lock-on sistemom. Usled velike brzine često se dešavalo da se kamera jednostavno otme iz ruku, ali nikada nije uticalo na samu težinu igre koja je zapravo vrlo zahtevna. Događalo mi se da ponavljam isti nivo više puta , ali uvek i isključivo svojom krivicom. Kada smo kod ponavljanja, neretko ćete se boriti protiv istih ili vrlo sličnih mechova, što u kombinaciji sa istim ili vrlo sličnim nivoima zna pomalo da bude zamorno i prežvakano. Bosovi znaju da razbiju monotoniju sa vremena na vreme, ali imaju tendenciju da budu “scripted”, što je pomalo razočaravajuće.
Ne sumnjam da će stari fanovi ovog hack and slash naslova uživati u Zone of Enders 2nd Runner : Mars, naročito u VR modu koji je dostupan na PS4 , ali isto tako podjednako sumnjam da će pridobiti neku novu publiku. Vrlo bazična priča koja se teško prati u kombinaciji sa grafikom koja zaista ne pomera neke standarde (kojoj ne uzimam za zlo s’obzirom da je remaster u pitanju) i gejmplej , iako dinamičan i zbavan, ne traje dugo pošto sam uspeo da proletim kroz igru za nekih 5 do 6 sati. Na kraju ostaje pomešan ukus u ustima koji je samo za okorele fanove i nas matore konje koji nismo imali priliku da je probamo. Sačekajte neku rasprodaju.
AUTOR: Miloš Marković
Igru za potrebe opisa ustupio Konami