Dnevnici Azerota – Šta zna dete šta je 8%

Da li znamo zašto smo ljuti?

Osam posto. Osam stotih delova nečega. Ne zvuči mnogo? Šta se desi kada umesto 8% napišemo 800 ljudi? Boli. Tera suze na oči. Izaziva bes. Ljuti smo. Odlično… Mislim, odlično za nas. I treba da budemo ljuti jer toliko ljudi je ostalo bez posla.

Nismo ljuti zbog toga. Bar ne bi trebalo. Zbog toga treba da smo tužni, da osećamo empatiju. Ti silni otkazi su posledica. Posledica neodgovornosti u sistemu zapošljavanja. Tu je srž problema. Velike korporacije dozvoljavaju sebi da se igraju sa egzistencijom običnih smrtnika. Lako je zaposliti 1000 ljudi, ali još lakše im je dati otkaz. Barem kada pričamo o Americi. Sistemski problem je taj da ću ja danas da popunjavam kvotu zaposlenih iz jednog razloga, a već „sutra“ ću da se oslobodim balasta. Zašto? Iz najmanje dva razloga: prvo zato što mogu, a drugo, zato što mi ne trebaju. Jer ovo nije rezanje troškova koliko god se to tako činilo. Da jeste, ne bi bilo paralelnog zapošljavanja na neke druge pozicije. Ovo je čist hir, i pljuvačina u lice ljudima koji se smatraju nepotrebnim. E sada, da li su QA, marketing, prodaja i komjuniti departman višak i nepotrebni, procenite sami. Iskreno, mislim da su preko potrebni. Pogotovo zato što su to polja (izuzev donekle prodaje) na kojima Activision-Blizzard fejluje već neko vreme.

Ali, lavina svega negativnog što je komuna iznela u proteklim danima je pogrešno usmerena. Ovo nije nešto što je prouzrokovao Blizzard. Pa čak ako ćemo iskreno, ceo Activision-Blizzard je ovde u ulozi „Pontija Pilata“ i to u smislu „mi radimo ono što su neke velike korporacije ustanovile pre nas“. I što je najgore od svega, to i jeste tačno. Nije Acti-Blizz (a pogotovo nije Blizzard) izmislio otpuštanje ljudi koje ne žele u svojoj korporaciji. To je usađeno daleko u prošlosti američkog modela poslovanja. Ako ćemo dalje da ugazimo u temu, ovo se ne dešava samo „u našoj kući“ i ne dešava se samo sada. Kvragu, slična stvar se desila i pre 7 godina, a tada je i voljeni Majk bio još uvek gazda kuće. Što tada nismo imali ovakvu reakciju? A pa da, te godine je izašao Diablo III. Ko bi se baktao otkazima u  godini kada smo konačno dočekali dugo očekivani đavolji nastavak.

Hm, zapitajmo se ponovo, zašto smo ljuti? I ko je kriv? Nije Blizzard kriv, neće Blizzard propasti. Nije WoW BfA kriv (iako znam da je trendi da se pljuje po njemu). Nije kriv azeroth armor ili azerite sistem. Nije problem u ingame prodavnici. Ne dozvolite da nečija, nazvaću je „click bait agenda“ formira vaše mišljenje. Da li smo licemeri što pre 7 godina nismo digli glas zbog 600 otkaza, jer smo tada „imali šta da igramo“? A sada je neko povezao otkaze, padanje deonica, upitne mehanike igara, famozne „a la informer“ company takeover i izveo teoriju po kojoj su naša potrošačka prava ugrožena. Joj, pa na koji tačno način? To što je nama bitan deo života ono što je izašlo iz Blizzardove kuhinje ne znači da su oni toga pojedinačno svesni. Nikada neće ni biti. Oni nas ne gledaju pojedinačno nego kao grupu ljudi koja koristi ono što oni naprave. Prevelika vezanost za nešto ne daje nam za pravo da gazimo po tome samo zato što nam nešto nije po volji.

Ako ste nezadovoljni kvalitetom igre, nemojte je igrati. Ako mislite da vas „ingame store“ ugrožava na bilo koji način, nemojte je koristiti. Ali, ako je stvarni razlog zbog koga izražavate ljutnju u proteklim danima, onda to možda i nije najbolji razlog … jer kao što Old God jednom reče:

„Y’knath k’th’rygg k’yi mrr’ungha gr’mula”