Opisi
REVIEW: Immortal Legacy: The Jade Cypher
Postoji taj neki šarm u vezi nedovršenih igara, koje poseduju kvalitet, ali i ogromnu dozu prepreka na putu do njega. Bilo da je u pitanju armija bagova, loš dizajn ili uboge kontrole, taj kvalitet za kojim bih tragao, uvek bi nekako bio još vredniji, kada bi me sputavala gomila nepredvidivih faktora na koje bih pokušavao da se priviknem.
Bagovi su jedno. U njima, igrač koji voli da zaviruje iza granica planiranog dizajna, može i da se pronađe. Kada igra ne funkcioniše onako kako bi trebalo, već potencijalno još bolje, i to ima neku svoju draž. Kao da imate bonus misiju, u kojoj morate igru okrenuti protiv nje same. Dosta je bagovitih igara u kojima sam uživao, i dok su joj drugi lupali minuse, ja sam joj davao počasna mesta u mojim vrednim top listama.
Loš dizajn je takođe slična varijanta. Recimo da ne znate kuda je potrebno da idete, pa usled toga uhvatite neku totalno suludu rutu i igra ispadne još zabavnija. To svakako nije uvek slučaj, ali jeste jedan od scenarija kuda vas može odvesti loš dizajn u video igrama.
I dok su prve dve “kategorije” najčešće inicijator šarma igre, bar kada sam ja u pitanju, loše kontrole imaju dve strane – motivišuću i frustrirajuću.
Kada vas komande ne slušaju, odziv je konstantan, ali kasni, osetljivost preslaba ili previše jaka, a raspored dugmića prekompleksan, to može da ima motivacioni uticaj na igrača. Tera vas da savladate kompleksnost ili da naviknete reflekse na pogrešan tempo koji igra nonšalantno nameće. I to je dobro. Ne uvek, ali ukoliko igra ima kvalitete koji iziskuju od vas da se snađete u problemu kako biste došli do njih, loše kontrole se mogu mentalno preskočiti.
U drugim situacijama, to je najgora vrsta pakla! Kada su kontrole toliko radikalno drugačije, da se osećate kao da igrate sa rukama vezanim iza leđa. A zabava koju igra mameći nudi, večito van dosega zbog loših kontrola koje vas sve više izluđuju… To nije nimalo zabavna rabota.
Cela ova uvertira, naravno da poziva na činjenicu da Immortal Legacy: The Jade Cypher, igra koja na papiru zvuči sjajno, pati od očajno loših kontrola koje u VR okruženju mogu samo da izazovu rapidni skok krvnog pritiska i pucanje očnih kapilara.
Igra je zamišljena kao avantura iz prvog lica sa elementima akcije i horora. Priča koja se provlači, pruža sasvim dovoljno zapleta za ljubitelje avanturističkih scenarija, ali sama akcija odnosno interakcija sa okolinom i pregršt oružja, mame igrača da napravi korak dalje.
Što je užasno teško! Ne samo da se protagonista vuče kao vreme na poslednjem školskom času, čak i dok trči, već su kontrole toliko nekonvencionalne, da ćete početi da preispitujete sopstveni razum. Igra se kontroliše isključivo putem dva “move” kontrolera, i za kretanje morate držati jedno dugme na bilo kom od njih. Ukoliko želite da trčite, morate to isto dugme držati i na drugom kontroleru. U redu, ne zvuči loše, ali ukoliko želite “strafe”, za levo koristite dugme na levom, a za desno na desnom kontroleru. Isto i za okretanje i menjanje oružja, dok je kretanje unazad mapirano na po jedno dugme na oba kontrolera.
Kada se ovako spusti na papir, možda i ne zvuči loše, ali u praksi, naročito posle pet minuta pokušavanja, pravi je košmar! Skretanje umesto menjanja oružja ili rikverc umesto kretanja u stranu, učiniće da poželite da se sa karakterom zaletite ka najbližoj provaliji. Što je naravno nemoguće jer se kreće kao lenjivac na pilulama za spavanje. Još kada krene akcija, a od metaka počnete da bežite kao da ste radije deo nekog urnebesnog vica ili nekog od skeča Montipajtonovaca, “ipsilonka” na čelu će vam sigurno ubrzo iskočiti.
Sve ovo bi bilo savršeno u redu, jer biste kontrolere odložili i izašli napolje u šetnju, da igra ne deluje toliko zabavno. Kombinacija priče i akcije, podseća na Uncharted serijal, a interakcija sa okolinom i korišćenje oružja, jako lako uvlači igrača u atmosferu igre. Zapravo, da su kontrole išta manje iritantne, pet sati koliko je potrebno da se igra pređe, verovatno bi bilo jedno od pet najzabavnijih sati ovog meseca, koje sam proveo uz PlayStation 4.
Grafički, igra izgleda i bolje od trenutnog VR proseka. Ali neke stvari i na tom polju dodatno izluđuju, kao recimo totalno uvrnut položaj ruku koje kao da izlaze iz vaših ušiju, radije nego iz ramena. Mnogo bolje bi bilo da su ruke predstavljene u obliku dve lebdeće šake, nego što je kompletan model prikačen za telo čije postojanje je apsolutno nevažno za jednu ovakvu VR igru.
Protivnici su raznoliki, nivoi zaista raznovrsni i fino osmišljeni, a akcija kada funkcioniše – i te kako zabavna. Ali doći do tog nivoa, iziskuje više vremena nego što je potrebno da se igra u potpunosti pređe. Navikavanje na ovakve kontrole, zahteva od igrača preko pet sati vremena, što nekako uništava poentu svega. Osim ako niste raspoloženi da igru pređete još jednom… Što bih vam zapravo i preporučio. Neki od nivoa imaju alternativne metode za prelaženje, što će svakako biti mnogo prijatnije iskustvo uz vaše novostečene upravljačke sposobnosti, koje su vremenom nasilno pronašle put u vaš izmučeni mozak.
Nekako, u celom tom ludilu, pomislio sam kako protagonista zvuči kao lošija verzija Geralta iz Witcher serijala, da bih tek nakon toga uvideo da u pitanju i jeste isti glasovni glumac! Ali kao da je i on posrnuo pod totalnim haosom igre, ili je bar moj utisak o njegovoj glumi trpeo zbog ostatka loše prezentacije.
U celini, Immortal Legacy: The Jade Cypher je zabavno iskustvo koje ne može da procveta, jer ga uništavaju loše kontrole koje kao da je implementirao neki saboter iz razvojnog tima. Ako se na komande naviknete, verovatno ćete se sjajno provesti. Što je nešto što, nažalost, većina igrača neće doživeti. Kako je strpljenje ovih dana, zaista vredna i retka igračka vrlina, koju ipak treba čuvati za neke bolje naslove…
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Sony