Nintendo Switch

REVIEW: Luigi’s Mansion 3

Posted on

Ovaj tekst je originalno izašao u novembarskom 131. broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Ako biste me pitali – koji elementi čine sjajnu igru? Moj odgovor bi bio verovatno u okvirima sledećeg. Igra je važno da ima jasnu svrhu. Da njena fabula bude pitka i jednostavna, a istovremeno zabavna. Njen gejmplej pristupačan, a zarazan. Da sprovodi inovacije kroz celu svoju dužinu, bude maštovita, pametna, da pruža osećaj dostignuća i fer izazova. A ukoliko je tu još moguće sprovesti motive crtanolikog horora, ukletih kuća i Luiđija, koji usisivačem juri duhove, igra bi bila savršena!

Osećate subjektivnost, dragi čitaoci? Siguran sam da je to nuspojava neigranja naslova koji je pred nama, jer, ukoliko mu pružite priliku, nema tog trika koji će odbraniti vaše sumnje. Sumnje da je Luigi’s Mansion 3 – božanstveno iskustvo.

Hronološki, prva igra u serijalu je donela nešto novo na tada svežoj GameCube konzoli. Mnogi su smatrali da je popularnost originala prenaduvana, uzevši u obzir dužinu igre i njenu cenu koja nikada zapravo nije opala. Ali, skorašnje remasterizovano reizdanje za 3DS, moglo bi promeniti svačije mišljenje.

Drugi deo, nešto je što me je lično oduvalo još prvim trejlerima. Grafički, nisam mogao da verujem da je tako nešto spakovano na hardverski skromnu 3DS konzolu. Ali tek kada sam igru video uživo i kada me je treća dimenzija progutala, grleći me natapajućom atmosferom i neverovatno inovativnim gejmplejem i zagonetkama, stvar je postala ozbiljna. 3DS poseduje fantastičnu biblioteku naslova, ali ukoliko bih morao da uperim prstom na omiljen – Luigi’s Mansion 2 bio bi očigledan izbor. Igra koju i dan danas smatram za jedno od najlepše upakovanih igračkih ostvarenja svih vremena.

Najava trećeg dela… Donela je radost, ali i bojazan. 3D koji je 3DS imao, Switch, nažalost, ne poseduje. Hoće li to oteti previše od atmosfere? Grafički, igra za plaformu na kojoj se nalazi, ne deluje toliko impresivno kao što je to drugi deo bio. Koliko inovacija je moguće još implementirati u staru formulu?

I koji je lek za sve ove brige? Kada je ovakva igra u pitanju, rešenje je prosto zaigrati je i sve brige će biti oduvane. Jer Luigi’s Mansion 3 – razvaljuje koliko je dobar.

Uvertira u igru je neočekivano vesela. Luiđi sa porodicom i prijateljima, odlazi na odmor. Zapravo, niko nije siguran ko ih je pozvao u velelepno hotelsko odmaralište, ali naši junaci gube svaku sumnju momenta kada ugledaju ovo sjajno građevinsko zdanje. Hotel na 15 spratova koji obećavaju mnogo dobre zabave i provoda. Naravno, ovo je samo postavka… Postavka za 15 spratova strave i užasa od kakvih Luiđi večito beži, ali sa kojima će morati da se suoči ukoliko želi da spasi porodicu i prijatelje.

Razvojni tim je navodno želeo da iskoristi ideje koje nisu mogli da sprovedu u prethodnom delu, a to prvenstveno podrazumeva stvaranje hotela na kom svaki od spratova predstavlja posebno iskustvo. Svaki je zapravo nivo sa sopstvenom tematikom, koja može da bude nešto što biste očekivali u hotelu, ali neretko – apsolutno nešto što ne očekujete!

Neverovatno, ali igra na momente odaje kompletno isprepletane vibracije nekolicine stilova i igara, među kojima sam osetio i duh apstraktne i neodoljivo groteskne igre Psychonauts. U stvari, kao da svaki od spratova čini svoj maleni svet koji vas može povesti u apsolutno bilo kom smeru.

Iako ova postavka zvuči haotično, Luigi’s Mansion 3 je pre svega linearno iskustvo. Spratove je nemoguće posetiti dok ne pronađete dugme za lift, koje vodi upravo na neki naredni sprat. A svako dugme čuva jedan od “boss” duhova, raštrkanih po nivoima. Tako da nećete moći još gore da pomešate sopstvene utiske, van redosleda koji je razvojni tim unapred osmislio.

Mehanika borbe je nešto drugačija u odnosu na prethodnike, pa je duhove sada potrebno privući. Dovoljno je da ih uhvatite za “rep”, zatim vučete u suprotnom smeru od onog u kom pokušavaju da pobegnu, nakon čega dobijate mogućnost da ih zafrljačite i zalepite za pod. Ovim napadom možete razbijati objekte, ali i onesposobiti druge duhove. I tako, dok im energija ne padne na nulu, nakon čega postaju zarobljeni.

Isti princip se može primeniti i na ravne objekte, za koje zalepite “odlepljivač” (ono čudo za otpušavanje kanalizacionih cevi (Otpušivač, Milane, otpušivač. primedba urednika) pa ih onda možete baciti i razbiti u željenom smeru. Ovo sa sobom povlači da moram pomenuti neverovatno dobru fiziku objekata. Praktično svaki trodimenzionalni predmet u igri, moguće je pomeriti. Ili razbiti. Ili usisati. Ili prosto razbacati po nivou. Mnogo je igara koje poseduju dobro urađenu fiziku, ali Luigi’s Mansion 3 to tako dobro okreće u svoju korist, pa usisavanje i prolazak kroz objekte u potrazi za duhovima, čini izuzetno zabavnim. Šta da kažem osim da sam već prvog dana uzeo usisivač u ruke i krenuo u lični “lov” po stanu, zbog čega me uopšte nije sramota. Igra je sjajna i čini da budete vredni!

Dobro, možda joj ja pridajem nešto više značaja. Ali to je zato što sam je igrao, ponavljam! Bez obzira da li ste u fazonu šarenih, crtanolikih horor igara, nema sumnje da biste igri odali priznanje na izvođenju, stilu i idejama, već nakon desetak minuta od prvog igranja.

Uostalom, zašto se ne pridružiti nekome ko već igra igru? Jer tu na scenu stupa Gooigi, Luiđijev želatinasti pandan u borbi protiv spiritualnih pošasti. U jednom trenutku, Luiđi dobija mogućnost da stvori i upravlja zelenog, glibavog klona, koji dolazi uz većinu istih sposobnosti, ali i par prednosti i mana. Guiđi može da prolazi kroz rešetke i ventilaciju, ali nije otporan na vodu. Osim što ovo pruža mogućnost za sijaset odličnih i originalnih mozgalica, ceo Luigi’s Mansion 3 pretvara i u potencijalno kooperativno iskustvo. Kontrolu nad Guiđijem može preuzeti drugi igrač, što je nešto što do sada nismo imali prilike da iskusimo u ovom serijalu.

Luigi’s Mansion 2 je imao multiplejer za maksimalnih četiri igrača, pri čemu čistite sprat po sprat ukletog solitera. To je i ovde prisutno, ali sada je moguće igrati čak do u osam igrača, lokalno ili preko interneta! I to do maksimalnih dva igrača po konzoli (Luiđi i Guiđi). Pa osim ovoga, prisutne su i tri mini igre, koje možda nisu nešto što će vas oduvati, ali ukoliko želite da uvedete drugare u ovaj odlični svet, ili napravite brzu zabavu za društvo – nisu uopšte loš izbor.

Luigi’s Mansion 3 je neverovatno dobro ispolirana igra, ali i pored toga, moguće je naleteti na povremen bag. Objekti umeju da se zaglave u prostoru, što može dovesti do frustrirajućih situacija. Ali, na svu sreću, ovo je jako retko, naročito ukoliko uzmemo u obzir količinu objekata kojima je u nekom trenutku moguće manipulisati po ekranu.

Kontrole takođe mogu predstaviti prepreku nekim igračima, iako dolaze uz dve opcije za kontrolisanje smera usisavanja – pomeranje u odnosu na Luiđija i u odnosu na igrača. Drugim rečima, desnom palicom ćete pomerati usisivač tako što će levo uvek biti levo u odnosu na to kako Luiđi gleda, ili će biti ka levoj strani ekrana za nas igrače. Pa kome kako više odgovara.

Po pitanju muzike, koja je u drugom nastavku na mene ostavila jedan od najjačih utisaka, ovde, nažalost, ne ide korak dalje. Ali, i dalje ostaje u okvirima očekivanog kvaliteta, tako da na tom polju nema ničega na šta bismo mogli da se požalimo, ni vi – ni ja.

Čekajte, pa da li je moguće da nisam pomenuo to koliko Luigi’s Mansion 3 fantastično izgleda? Bilo da igrate u prenosivom režimu ili na velikom televizoru, ovo je jedna prelepa igra. Osvetljenje, senke, paleta boja, efekti, modeli, dizajn i detaljni nivoi, hrpe predmeta koje je moguće pomeriti, čestice od razbijanja, sečenja, usisavanja, animacije kretanja… Apsolutno sve je besprekorno i čini jednu neverovatnu horor atmosferu koja će vas progutati. Iako nije u pitanju igra koja za cilj ima da uplaši vas, već prvenstveno brkatog burazera u zelenom kombinezonu, od srca savetujem igranje u mraku. Da li u krevetu sa Switchem u rukama ili velikom televizoru ispred fotelje, sa spuštenim roletnama, ili u sred noći – svejedno je. Samo imajte na umu da je u pitanju atmosfera kojoj treba dopustiti da vas obuzme i ostvari svoj pun potencijal.

Da, igra nije u otvorenom svetu. Nije velika kao recimo Breath of the Wild, visokobudžetno “napucana” kao neki od GTA naslova, ili epskih proporcija kao igra na kojoj je radilo preko hiljadu ljudi. Ali kao skockano iskustvo koje radi tačno ono što želi (i to radi savršeno), Luigi’s Mansion 3 je besprekoran. Drugim rečima, u pitanju je podsetnik da igra ne mora biti grandiozna da bi bila vrhunska.

Zapravo, najveća mana igre je to što ima završetak. Da, znam, koliko god glupo zvučalo, činjenica je da je kraj ove igre njen najtužniji element. Da li zbog neverovatne pustolovine u mraku, imao sam osećaj da je ne samo došao prebrzo, već se prebrzo i odvijao. Kao da je nedostajao još taj jedan konačni zaokret, na samom kraju. Zaokret koji bi iz igrača izvukao ono još jedno “vau”, čime bismo ostali načisto raspamećeni, dok hipnotisano aplaudiramo televizoru, kao harizmatičnom takmičaru koji pobeđuje na “Ja imam talenat”.

Ali avaj, kada se sagleda sve ostalo, nemam za čime da žalim. Ovako sjajno upakovana i ostvarena igra, još jednom isijava esencijom svega onoga zbog čega volimo Nintendo – pardon, video-igre. Nema sumnji da će ovaj naslov sagraditi most do još jednog nastavka za serijal, koji ima odlične izglede da bude još veći, inteligentniji i bolji. Do tada, trojka, pa čak i dvojka, imaće šta da pruže. Naročito ukoliko posedujete bar još jednog istomišljenika u vašoj blizini, za povremenu multiplejer partiju.

Nemate? “Who you gonna call?” Me! Me! Me!

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupila CD Media

Comments

Najpopularnije vesti nedelje

Exit mobile version