Opisi
REVIEW: Darksiders: Genesis
“E je**** kad god ti nabavim te igre što te hajpuju, ti budep razočaran njima” – Nikola Savić, glavni urednik.
Da, Savke, to je moje prokletstvo. Ja sam veliki, baš veliki, fan Darksiders franšize. Još od prvog dela su me kupili sa “mračnom Zeldom” a sa drugim delom su me kompletno osvojili. Ne postoji konzola ili uređaj na kom ja nemam (a da postoji) prva dva dela ove igre. Posle raspada THQ, bio sam vrlo tužan što su bile male šanse da ću ikada igrati treći nastavak. Ali mojoj sreći nikad kraja kad sam čuo najavu i da će Fury biti glavni protagonista u trećem, najavljenom nastavku. Ako se sećate, bio sam vrlo razočaran tom igrom. Developeri su rekli da su zadovoljni prodajom i ocenama igre, te da nisu odustali od četvrtog dela i nadao sam se da će Strife, četvrti jahač apokalipse, biti poslednji i najbolji nosilac ove franšize. Umesto toga, Strife je dobio osrednji spinoff.
Darksiders Genesis je izometrijska co-op akciona platforma, koja liči na Diablo 3, ali igra se kao klasična Darksiders igra. Ovo je, verujte mi, vrlo teško objasniti. Otvoreni Darksiders, ali sa groznom kamerom i elementima loot igara (koja zapravo nema loot, ali objasniću i ovo). Po trejlerima, akcija je prštala na sve strane i bio sam oduševljen i hajpovan (moja greška). U realnosti, ovo je razbibriga sa katastrofalnom pričom, gde je jedino bitka dobra, dok je sve ostalo zapostavljeno.
Da krenemo prvo od priče. Darksiders Genesis se dešava pre uništenja sedmog pečata, dok je balans i dalje postojao. Unutrašnji konflikti u paklu su česti, pa su Strife i War poslati od strane Chared Council (koji ovog puta imaju katastrofalne glasove, kao da developeri nisu igrali prethodne delove) da istraže šta se dešava. War i Strife upadaju u sred ogromne opsade Samaelovog zamka, od strane drugog demona, i shvataju da se dešava nešto dublje od obične kavge između izaslanika pakla. Lucifer stoji iza svega, a na našim herojima je da saznaju zašto i kako. Usput ćete sretati poznate likove iz franšize kao što je Vulgrim (jer naravno da mora Vulgrim da bude tu) ali i neke druge koje neću spoilovati. Ali cela igra izgleda kao da želi samo da ih ubaci zbog fanova, ali ne i zbog konteksta.
War je i dalje težak stoik, bez smisla za humor i vrlo je usredsređen na svoj posao. Glas mu ponovo pozajmljuje Liam O’Brien (Illidan, Asura) koji je odradio fenomenalan posao da vrati Wara u glavni plan. Strife je, sa druge stranee, šaljivdžija i Deadpool wannabe. Nikako mi nije stajala njegova persona i njegov glas, i nisam kroz celu igru mogao da se naviknem na njega. On je buntovnik, prkosi svakom naređenju, ali se postavlja superiorno u odnosu na Wara. Doduše, jeste mu stariji brat, ali hemija između njih dvojice kroz celu igru je bila ili nepostojeća ili neverovatno usiljena.
E sad, gejmplej. Igra vas odmah na početku ubacuje u ratnu zonu i pola desnog ćoška ekrana je prekriven kontrolama koje možete odmah koristiti i vrlo smetaju (mogu da se isključe iz menija). Odmah ste na konju, odmah imate magije i sposobnosti i trebalo mi je desetak minuta da se uhodam kako i šta se koristi. Ako igrate sami, kontrolišete ili Strife ili War i možete da ih menjate u bilo kom trenutku pritiskom kombinacije dugmića. War i Strife se kontrolišu koliko slično toliko i različito. War je jednostavniji, klasičniji i vrlo približan onom Waru kog smo igrali u Darksiders. Njegov mač, Chaoseater, proždire sve neprijatelje vrlo moćnim udarcima i većina njegovog arsenala se zasniva na borbi prsa u prsa. War će kroz igru otključavati svoje klasične magije i poteze i ne odvaja se puno od originala.
Strife je novi heroj i prvi put ga srećemo kao igrivog jahača u ovoj igri. Znamo da Strife koristi pištolje i vatreno oružje, tako da je gejmplej fokusiran na njih, mada ima i klasične napade sa duplim bodežima (ili kratkim mačevima, nisam siguran). Strife će kroz igru dobijati razne tipove modifikatora za pištolje, koji će menjati tip pucanja. Pored klasičnog, Strife ima lasere, teške metke koji postaju jači što duže držite okidač, itd. Njegova poenta je da pogađate što više neprijatelje i time punite specijalnu municiju koja kad se napuni pojačava ili menja na kratko osobine tog oružja; obični pištolji postaju mitraljezi, laser postaje veliki laser itd. Strife gejmplej najviše podseća na twin-stick-shooter sa dodatnim elementima. Strife ne zaslužuje ovoliko malo ekspozicije, jer je jedini jahač koji do sad nije imao svoju igru. Od nas se očekuje da ga prihvatimo kao jednog od četiri, kao da je oduvek bio tu, dok mi ne znamo puno o njemu, a čini mi se da se ni igra nije puno trudila da nam objasni. Sećam se momenta u prvom delu, kad se War opet susreće sa svojim konjem, kako vraća svoje moći i kako učimo o njemu zajedno sa njim. Sećam se kako Death prolaz kroz agoniju svoje prošlosti dok pokušava svim silama da spasi svog brata od nepravde i pokušava da nađe spokoj svom narodu koji je morao da uništi. Sećam se Fury i nadam se da ću je zaboraviti. Ali, Strife trenutno nema te momente, nema taj razvoj i mislim da je greška što je na svetlo izašao baš u ovoj igri.
Singlplejer iskustvo je katastrofa, ali u co-op modu već igra počinje da liči na nešto. Dosta platformskih elemenata zahteva da War i Strife urade nešto u isto vreme, što je zanimljiva mehanika samo ako igrate sa nekim, nikako solo. Dok ste sami, samo treba da uradite jedan deo, pa onda drugi, jer ne možete da kontrolišete obojicu u isto vreme. Vidi se da su ovi platformski elementi pravljeni isključivo za co-op, pa su onda tek smišljali kako će da izgleda ako neko zapravo igra sam. E sad, pošto je kamera izometrijska, platforming je više nego grozan. Kamera je toliko užasna, da ako se nađete iza nekog stuba, bolje bi vam bilo da mlatite napamet, jer nemate pojma šta se dešava iza. U Diablu i drugim igrama sa ovim pogledom, ovo je rešeno tako što objekat koji vam smeta nestane, ali se i vrati kad izađete ispred njega, dok ovde samo stoji i vi možete samo da nagađate šta radite iza. Često sam mašio platforme ili skočio gde ne treba ili jednostavno jahači nisu hteli da se uhvate za ivicu jer nisam skočio pod pravim uglom. Pokušali su da rekreiraju stil platformskih zagonetki koje su krasile prve dve igre, ali to nikako ne radi u ovom stilu izvođenja. Moram da spomenem da mi se mnogo, baš mnogo, puta desilo da se zaglavim u nekim teksturama, iz kojih nisam mogao da izađem, što me je teralo da restartujem ceo nivo, a znate kako to utiče na psihičko stanje igrača. E, da, vratili su egzekucije, što je thumbs up i guess…
Nivoi su podeljeni na poglavlja i svaki od njih je zaključan u odnosu na level. To znači da ako niste dovoljno jaki i ako nemate dovoljno “opreme”, protivnici u narednom nivou će vas sastavljati sa zemljom već samim pogledom. To znači da ćete morati da se vraćate u prethodne misije i da grindate duše, kako biste se unapredili kod Vulgrima. Katastrofalni način da se produži trajanje jedne, inače, kratke igre.
Muzika je jednom rečju fenomenalna. Novi simfonijski i horski stil koji vas prate kroz igru drže savršenu atmosferu i ovo je jedna od retkih igara gde se muzika zapravo primećuje. Darksiders je oduvek imao muzički šmek, ali Genesis baš ima fenomenalne kompozicije koje se neverovatno ističu. Ne smetaju vam ni u jednom trenutku, ali vam skrenu pažnju kad nema mnogo akcije na ekranu i često mi se dešavalo da sam pravio pauze kako bih uživao u celokupnom muzičkom opusu ove igre.
Jedina nova zanimljiva mehanika, ali ne baš skroz promišljena, je Creature Core unapređivanje. Kako ubijate protivnike, postoji šansa da iz njih ispadne jezgro koje možete da pokupite. Ova jezgra se dele na Minor i Major, gde Minor ispadaju od običnih neprijatelja, dok Major ispadaju od elitnih jedinica i bosova. Ova jezgra posle možete da ubacite u Creature Core drvo i dobićete razne bonuse. Svako jezgro se nekako odnosi na tip neprijatelja kog ubijete i dele se na Wrath, Health i Attack jezgra. Ako složite tip jezgra sa slotom koji odgovara istom tipu, unapredićete dodatno i Strife i War. Jezgra uglavnom daju pasivne bonuse, kao što je povećan Attack Power, prizivanje petova da se bore za vas u x% slučajevima, da ostavljate vatreni trag prilikom izbegavanja itd. Svako jezgro možete da skupite više puta i time povećavate procente ili dobijate nove pasivne elemente svakog jezgra. Tu leži taj element koji će vas terati da se vraćate nazad i da grindate neprijatelje jer samo ovako možete da pojačate svoje moći, pored kupovine magija i drugih stvari kod Vulgrima. Ova jezgra su efektivno look koji skupljate i nije zabavno niti se radujete istim. Nove bitne magije koje vam služe za prolaz specifičnih zagonetki, kao do sad, dobijate regularno kroz igru, ali je skoro sve već viđeno.
Pazite, ja kapiram da je Darksiders Genesis spinoff i da nije novi Darksiders nastavak. Cena je takođe prihvatljiva za ovaj tip igre, ali da barem znamo da je u izradi četvrti deo, da znamo neke detalje, da znamo da su nas slušali i naučili na svojim greškama i da nas čeka fenomenalni zaključak franšize, pa nek ovo bude samo da nas drži do tad. Ja ne vidim dugotrajnost ove igre, iskreno, i jedan prelazak sa još jednim drugarom pružiće 15-ak sati zabave, ali posle toga teško da će joj se iko vraćati.
AUTOR: Igor Totić
Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic