Opisi
Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020
Kao pažljivi kolekcionar konzola i igara, oduvek sam smatrao da su video igre sa tematikom Olimpijskih igara namenjene prvenstveno uništavanju kontrolera. Ne, zaista, kada igra od vas zahteva da drndate neko dugme kao da vam život zavisi od toga, ili vrtite palicom kao da izvršavate smrtnu presudu masažom, a šta drugo mogu pomisliti?
Na stranu sad to što sam rođen sa dve leve noge, koje su se nekako uspešno prenele i u svet igara, pa sam sve vrste sportskih simulacija izbegavao kao Neo metke u najboljim danima. Ali te simulacije Olimpijskih igara su nekako uvek uspevale da okupe društvo u mojoj sobi, pa po cenu života jednog kontrolera, pruže više večeri kvalitetnog druženja.
Kada je Nintendo na Wii konzoli plasirao prvu olimpijsku igru, gde su Mario i Sonik vodili glavnu reč, obradovao sam se “motion” kontrolama! Možda nisu bile najfunkcionalnije, ali sada su konačno kontroleri bili malo više pošteđeni. Na uštrb stvari oko nas koje su povremeno letele unaokolo, ali ne mari.
E pa Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (koji naslov, čoveče) su čak šesta igra u ovom serijalu. Kako će nakon objavljivanja ovog teksta, nesumnjivo svaki od mojih prijatelja saznati da posedujem ovu igru ma koliko ja to pokušavao da sakrijem, moraću već da počnem da skupljam za par novih joy-con kontrolera. Ali prijateljstvo na prvom mestu, zar ne? Zar ne?!
Predaleko sam otišao, izgleda. Pa čini se i sama igra, koja je iskoristila to što su u Tokiju prve olimpijske igre održane 1964. godine, što je ujedno i prva Olimpijada u Aziji (sve sam naučio iz igre, kako ima dosta informativnih delova), pa jedan segment igre ima gomilu retro elemenata.
Olimpijadu naravno čine mini-igre, i to čak četrdesetak komada. Od ovog ukupnog broja, deset igara je predstavljeno u fazonu 8-bitnih i 16-bitnih igara iz prošlog veka. Sa sve pikselizovanim sprajtovima i retro muzikom, pa koliko god da pružaju jednostavan gejmplej, zaista pogađaju sve te nostalgične mete u srcu svakog iole starijeg igrača. Doduše, osmobitni Mario i šesnaestobitni Sonic likovi, nekako čine čudnu kombinaciju koja razbija retro iluziju, ali se da preživeti.
Ostatak igre čine raznovrsne mini-igre koje, ruku na srce izgledaju odlično. Modeli likova su uglavnom prvoklasni, iako je igru radila Sega, a ne direktno Nintendo. Od statičnog izgleda, pa do animacija pokreta, sve jako lepo deluje. Zapravo, grafika je odlična u gotovo svakom segmentu igre, od lokacija u mini-igrama, pa do onih u međusvetu mape, odnosno “story” segmenta igre.
Neke od igara su i te kako jednostavne, pa ne pružaju zabavu na duže staze, dok su neke jednostavne taman toliko da ćete sa uživanjem iznova pokušavati da oborite svoj stari rekord. Sa druge strane, nekolicina igara izgleda velelepno i prostrano, ali nakon što ih jednom izgustirate, nećete im se verovatno više nikada vratiti.
Iznenađenje mi je priredilo nekoliko igara, koje su na prvi pogled izgledale bazično, ali zapravo imaju mnogo više dubine u svojoj mehanici. Prvenstveno mislim na karate, koji mi je verovatno jedna od omiljenih disciplina u ovoj igri. Istovremeno, stoni tenis i par sličnih mu naslova, propustili su priliku da iskoriste potencijal sporta koji predstavljaju, tako da imamo polu-automatizovane igre koje nisu loše, ali stoje daleko od onoga što su mogle biti.
Naravno, nekoliko mini-igara u stilu prethodnih naslova, izlazi iz okvira pravih sportova. Ovo su igre koje su više ono na šta smo navikli u Mario i Sonic igrama, sa sve super moćima i blesavijim postavkama. Nažalost, postoje samo tri ovakve igre, što je dosta manje nego u nekim ranijim naslovima. Ali, bolje i to nego ništa.
Svaka od igara nudi mogućnost igranja sa tradicionalnim kontrolama (one gde stradaju kontroleri) ili kontrolama pokreta (one gde stradaju stvari, ljudi i životinje oko vas). Dok ćete kod mene sigurno igrati sa drugom opcijom, dok nosim kacigu i štitnike za kolena, većini igrača će verovatno više odgovarati tradicionalni način kontrolisanja.
Likova je dosta, ali svega osam karaktera možete koristiti u retro modu Tokyo 1964. Takođe, postoje i skriveni likovi, i to samo po jedan za svaku od disciplina, bez mogućnosti da ih koristite u drugim mini-igrama. Pa i neke od mini-igara, moguće je igrati samo u “story” modu.
Stalno pominjem taj “story”, a ni reči o njemu. Da, u igri je prisutna i mogućnost prelaska priče. Ukoliko ste ljubitelj jednostavnih zapleta koji ne traju duže od pet sati, a podrazumevaju dosta dijaloga u stilu vizuelnih novela, ovo je prava stvar za vas. Priča prati Marija i Sonika u nastojanju da pobegnu iz retro konzole u koju su ih zarobili doktor Egmen i Bauzer. Ovo naravno podrazumeva takmičenje u olimpijskim disciplinama, jer… logično je?
Muzička podloga prati glavnu temu, odnosno melodiju igre, koja vam posle nekog vremena može kompletno dozlogrditi. Ali se, uopšteno posmatrano, odlično uklapa u motive igre, tako da joj se ne može nešto mnogo zameriti.
Kao celina, Mario & Sonic at the Olympic Games Tokyo 2020 (mrzim da kucam ovaj naslov) je jedna zaista zabavna igra. Nikako za igranje bez društva, jer je na taj način nesumnjivo dosadnija bar tri puta. Ali u dobrom i takmičarskom raspoloženju, sa bar još jednim drugarom, vaš Switch postaje bojno polje jako zabavnih sportskih okršaja. I bez obzira da li će trpeti kontroleri ili okolina, preporučujem vam ovaj naslov za neko od narednih druženja. Daleko od savršenog, ali vrlo dobar paket takmičarskih igara koje će vam sigurno, barem neko vreme, pomno držati pažnju.
Sledeće druženje koje organizujem, pak ide pod sloganom “ponesite svoje kontrolere”. Nakon još jednog čitanja ovog teksta, ipak za svaki slučaj…
AUTOR: Milan Živković