REVIEW – Tools up!

Znate ono kada je obavljanje svakodnevnih obaveza i kućnih poslova, živa dosada u stvarnom životu, ali iz nekog razloga stoput više interesantno u video igrama? E pa ova misteriozna činjenica, izrodila je žanr društvenih igara sa elementima mozgalica, prožet onim haotičnim motivom trapave koordinacije. Igre koje podrazumevaju kuvanje, selidbe, prevoz pacijenata i ko zna još koliko originalnih i nešto manje interesantnih aktivnosti u kojima biste želeli da se u društvu oprobate.

Tools up! je svakako igra koja spada u ovu klasu, inače bi moje pisanje za sada predstavljalo samo traćenje savršeno dobrog prvog pasusa. A nabavka ovog naslova, istovremeno znači da ga nikada nećete igrati sami. Da, opcija za jednog igrača i te kako postoji, ali nedostatak izazova koji nastaje isključivo u multiplejeru, čini da za tim iskustvom nema apsolutno nikakve potrebe.

Cilj igre leži u renoviranju niza stanova u kratkom vremenskom roku. Renoviranje naravno podrazumeva grupu aktivnosti kao što su krečenje, postavljanje tepiha i laminata, gletovanje, hoblovanje i sijaset drugih reči kojima želim da vas očaram svojom zidarskom ekspertizom, o kojoj pojma nemam. Ali zato u igri rasturam, kao da je porodični biznis u pitanju. Pa bar dok mi se ne pridruže tri drugara koji o parti igrama slabo znaju, a još manje o renoviranju stanova. E tad počinje pravi gejmplej!

Nedostatak koordinacije, dogovora i sloge međ braćom igračkom, uvek rezultira haotičnim razvojem događaja, a neretko i smehom do suza. Osim što se maltene nismo poubijali malenim Switch JoyConovima, moram priznati da smo proveli jako kvalitetno vreme zbližavanja.

Svaki nivo ima vremenski limit. Iz ovog razloga, preporučujem da u društvu prvo odigrate jedan probni pokušaj, pre nego se ozbiljno bacite na stvar. Ovo bi podrazumevalo da prošetate kroz stan, otvorite plan projekta i što bolje proučite šta sve treba da se uradi i kojim redosledom. Na ovaj način, smanjićete količinu frustracije barem upola, što bi činilo baš odličan odnos između treniranja živaca i stomačnih mišića grohotnim smejanjem.

Uvek najbolji plan jeste podeliti aktivnosti između igrača. Ali ni ovo nije uvek jednostavno, jer su neke od njih usko povezane, naročito ukoliko uzmemo u obzir da neke predmete radnici moraju deliti među sobom. Tako je recimo kofa predmet koji će biti potreban nekolicini igrača istovremeno, pa će njeno pametno pozicioniranje da svima bude pri ruci, biti od nesumnjivo velikog imperativa.

Nenamerna sabotaža od strane saigrača, bez obzira na pažljivo planiranje, biće uvek prisutna. Blokiranje uskih prolaza, rušenje kanti sa farbom, prosipanje smeća i koškanje ramenima dok nanosite taj završni sloj farbe, samo su neke od situacija u kojima ćete istraživati mogućnosti pravljenja maštovitih, sočnih, opisnih kovanica, od kolekcije psovki koje su najednom postale tako ograničene.

Ali ne trošite psovke zalud, jer momenat koji zaista frustrira, jeste onaj koji se tiče kontrola. A one su povremeno tako neprecizne, da ćete se osećati kao frizer koji je posekao više ušiju no što je klijenata imao. Kada se više objekata nalazi u blizini, odabir onog sa kojim ćete imati interakciju, košmarna je rabota. Da ovako nešto bude prisutno u igri koja ima vremensko ograničenje, ravno je dugom i nedovoljno dobro isplaniranom samoubistvu.

Zato je tu vesela grafika! Dizajn likova je šašav i raznovrsan, paleta boja vesela i svetla, a dizajn stanova i generalnog okruženja jako prijatan. Kompletan vizuelni utisak kao da šalje poruku razvojnog tima u maniru “hej, znamo da je igra povremeno frustrirajuća, ali evo lepe grafike da vam smiri strasti!” I znate šta? Uspelo je! Stradalo je svega dva, od mogućih četiri kontrolera…

U redu, rekao bih da sam već preterao sa neukusnim pošalicama. Ali krivite ovu igru, a ne mene, jer se sa mnom neslano našalila previše puta. Kao da i sada u glavi čujem njenu repetativnu muziku kako me poziva na sijaset repetativnih aktivnosti. A meni opet nekako uopšte nije krivo zbog svega toga. Kao igra za jednog igrača, u pitanju je naslov koji apsolutno možete zaobići. U društvu, u komotnom ambijentu pred dobrim ekranom, ovo postaje onaj napeti ansambl koji bombarduje nasumičnim emocijama. Pa na kraju, umesto da završite tako što se pretvarate u Super Sajonca za autobusom koji vas je zapljusnuo gargantuanskom barom, vi plešete i pevate na kiši. Nerviranje sa pozitivnim ishodom, rekao bih. Pa ukoliko vam se dopada ovakav sled okolnosti, DžojKofu u ruke pa u radnu akciju. Valja se pripremiti, proleće je ipak iza ćoška.
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio: Evolve