Review – My Hero Academia: One’s Justice 2

Nekada davno, na prašnjavim i zaboravljenim forumima, jedan mudrac je izrekao: “Ne postoji loš anime. Postoji dobar i manje dobar anime.” Pa i kada bih se sa time složio, morao bih da kažem da je loših igara zasnovanih na anime serijalima ko pleve. Film po igri, igra po filmu, film po anime seriji… Kao da je ta sinergija između dva medija gotovo po pravilu užasno teško ostvariva.

Jeste, izuzeci postoje, ali su dovoljno retki da ih kao primere hvatamo samo u obliku svetog grala, koji se možda nikada neće ponoviti. Eto tako i ja, kao velelepnim barjakom, nad sobom vijorim Narutovim Ninja Storm serijalom, kada god se dovede u pitanje mogućnost dobrog prebacivanja iz animea u video igru. Igra koja je oduvek izgledala božanstveno, a imala izuzetno pristupačnu mehaniku koja opet pruža dosta mogućnosti za profesionalno igranje.

E pa pred nama je upravo jedan primer takvog scenarija. Popularna anime “shounen” serija, prebačena u 3D borilačku igru. Igru koja lepo izgleda i zvuči, pa je čak i nastavak naslova koji i nije bio tako loš. Sve su šanse da je pred nama još jedan primerak “Ninja Storm” kvaliteta! Eh, kada bi to baš tako lako bilo…

Kao prvo, da – One’s Justice 2 izgleda odlično. Raspolaže plejadom od oko četrdeset igrivih karaktera, vernim originalima iz serije i mange. Modeli su odlični a animacije još bolje, naročito kada se ekran ispuni efektima kojekakvih razarajućih super udaraca. Ako ste ljubitelj serije pa pogled po prvi put bacite na igračku akciju, nema sumnje a da nećete biti instant privučeni.

Čak je i nekoliko modova u opticaju, uključujući i “Story” u kom možete da proživite poslednja dešavanja iz animirane serije, ispričana kroz zvuk i polu-statične slike. Prelaskom priče, otključavaju se nagrade koje se tiču likova i njihovog izgleda koji se može menjati, a svakako srž same igre predstavlja mogućnost multiplejer okršaja. Oni se mogu odvijati protiv računara, igrač na igrača ili čak dva na dva, gde partner igra ulogu saborca koji pomaže glavnom liku.

Mehanika je i prosta i komplikovana u isto vreme. Udarci se vrše na tri dugmeta, kao i kombinacijom smera u kom držite palicu kontrolera. Specijalni udarci koriste skalu koja se puni primanjem i nanošenjem štete vašem protivniku, i dolaze u tri različita nivoa, gde je treći i najjači – timski napad. Ukoliko odaberete dobru kombinaciju za vaš tim, ovaj timski napad može imati i specijalnu, naročito kul animaciju. Prisutna je i “stamina”, mogućnost da saborci bace super napad umesto vas kao i nekolicina poboljšanja u odnosu na prvi deo. No i dalje, utisci su pomešani.

E pa ova prosta i komplikovana mehanika, ujedno je i najveća slabost igre. Strategije je teško sprovoditi, komande su čudne i neobično raspoređene po kontroleru, za šta je potrebno dodatno navikavanje. Borbe se uglavnom svode na predviđanje udaraca, posle čega sledi kontranapad, ali je to sprovedeno na takav način da će vam verovatno ubrzo dojaditi. A onda se borbe pretvaraju u nasumično pritiskanje dugmića, što nikako ne može da izađe na dobro.

Na svu sreću, i pored svega ovoga, borbe mogu da izgledaju fantastično. Okolinu je moguće uništiti, skakanje po zidovima i brzo kretanje po nivou je redovna pojava, a automatski komboi u tandemu sa efektima običnih i super napada, baš umeju na kratko da ožive borbe iz animirane serije.

Ukoliko kao i ja, pratite i volite seriju, moglo bi se reći da vas igra neće razočarati, ali verovatno pod jednim uslovom. A to je da pored sebe imate jednog istomišljenika i bar upola srčanog zagriženika u avanture studenata herojskog zanata. Igra izgleda sjajno ali taj sjaj neće potrajati, ukoliko ga ne osnažite sa barem još jednim drugarom u nesagledivom nizu lokalnih okršaja. U tom scenariju, igra može da iskaže svoj pun potencijal i izrodi nastavak, koji bi nadamo se – konačno diplomirao.

A vi ostali željni našminkanih anime tabačina, sačekajte bar neki popust. Za zabavu ovako kratkog daha, valjalo bi i cena da bude malo “skraćena”.

AUTOR: Milan Živković
Igru ustupio: Computerland