Review – Pokémon Mystery Dungeon – Rescue Team DX

Korona! Reč koja se od mene nesumnjivo očekuje, da je napišem bar u jednom tekstu ovog broja našeg časopisa. Pa onda zašto da je ne napišem odmah i završim sa tim? A i što bismo se mi plašili da je koristimo (kako jednom reče Saruman Beli)? Kada smo mi igrači rođeni za izolaciju u vreme velikih pandemija. Cela naša muka se suštinski ogleda samo u što boljem odabiru video igre koja bi nas što duže držala okupiranim. I kao najbolji kandidati za tako nešto, bez sumnje su igre sa što više suludog grindanja…

Najnoviji naslov iz Pokemon Mystery Dungeon serijala, obećava upravo ovo! I verujte, u pitanju je igra kojoj ne mogu da sagledam kraj po pitanju količine potencijalnog gejmpleja. Da li je to obavezno dobra ili loša stvar, dozvolite da obrazložim u narednim redovima.

Rescue Team DX je rimejk petnaest godina starog dvojca igara, sa Game Boy Advance i DS platformi, koje su ujedno bile prvi naslovi ovog serijala u Pokemon univerzumu. U pitanju je serijal jako interesantnog žanra, kog bi još interesantnije bilo opisati na srpskom jeziku. Pokemon tematska igra u ulogama, sa elementima tamničkog bauljanja? Da, “dungeon crawling RPG” možda nikada ne bi trebalo prevoditi na srpski…

Protagonista igre je čovek koji se jednog jutra probudio u telu pokemona, bez ikakvog jasnog objašnjenja. U nastojanju da sazna više o svojoj nesrećnoj sudbini, udružuje se sa još jednim pokemonom sa kojim osniva spasilački tim. Zadatak ovog tima je da pronalazi izgubljene šokemone i spašava ih iz mnogih nemilih situacija. U pitanju je svakako postavka koja se brzo nameće a premalo objašnjava. Što može predstavljati problem znatiželjnim igračima, kako će narativno klupko početi ozbiljnije da se odmotava tek negde u drugoj polovini igre…

Pokemona u čijoj ste ulozi kao i njegovog partnera, možete sami odabrati a na raspolaganju vam je 16 različitih. Pored partnera, u avanturu je moguće povesti još 6 dodatnih članova tima kom se usput može pridružiti i jedan dodatni (neprijateljski) pokemon, poražen te oduševljen vašom ratnom mašinerijom. Što znači da je u nekom trenutku, kroz tamnice moguće sprovoditi čak ukupno 9 ljutih pokemona koji gaze sve pred sobom.

Gejmplej se odvija potezno, odnosno svaki pokret ili akcija koju napravite, pruža protivniku priliku da i on načini svoju. Likovi se kreću po nevidljivoj mreži polja, i to u osam različitih smerova, a tamnice se nasumično generišu pri svakom narednom igranju. I dok to može zvučati kao sjajna stvar, činjenica je da je dizajn nivoa jako jednostavan. Nikakvi detalji se ne ističu, pa naposletku ni taj nasumično generisani izgled neće biti ni najmanje bitan.

Pažnju sa izgleda nivoa, odvlači mini-mapa na kojoj je označeno gotovo sve od interesa – protivnici i predmeti koje je moguće pokupiti. Jedina nevidljiva stvar jeste prolaz na sledeći sprat, a ni to nije neki problem, s obzirom da na raspolaganju imate dugme za automatsko kretanje. Ukoliko ga pritisnete, vaša mala vojska će se kretati sama ka svim ciljevima – dok je u tome ne prekine neki protivnik. I dok možda ovo ne funkcioniše najbolje u svakom momentu, uzevši u obzir činjenicu da igra nudi hiljade nivoa i spratova za prelaženje, i te kako ima smisla da se koristi što više.

Nakon što naletite na protivnika, važno je usmeriti se ka njemu pre napada. A napada, kao što to ima svaki pokemon u svakoj Pokemon igri, imate četiri. I dok možete odabrati jedan od četiri napada ručno, najlakše rešenje je pritisnuti dugme “A” i vaš karakter će automatski odabrati najprikladniji. S tim na umu, igra ima zaista velik broj kontrasta što se tiče jednostavnosti. Olakšava vam automatskim kretanjem, ali zato voditi brojne pokemone kroz uzane tamničke prolaze katkad može biti užasno naporno, naročito ukoliko odjednom odlučite da krenete natrag. Napad jednim dugmetom je laganica, ali zato je ostatak komandi “rasut” po kontroleru gotovo bez ikakvog reda i smisla.

Dodajmo svemu činjenicu da je igra dobar deo svog trajanja prelaka, ali u jednom momentu postaje izuzetno izazovna što ponovo kontrastima bombarduje čitavu koncepciju. Pa ni zarazni sistem napretka i skupljanja saboraca ne ide pod rame sa užasnom repetitivnošću, koja je verovatno najveća boljka ove igre. Koliko god nivoi bili nasumično generisani, skoro svaka misija se svodi na prolazak kroz sličnu tamnicu, slične borbe i gotovo uvek isti cilj.

I dok igra možda i jeste vizuelno repetitivna, kada su nivoi u pitanju, grafički nije u pitanju apsolutna katastrofa. Paleta boja je živopisna i “zabavna”, centralni svet lepo dizajniran a likovi “na nivou”. Sve deluje kao korak između igre i nacrtanog sveta, i ubedljivo najlepše izgleda u prenosivom režimu igranja. “Razvucite” sve preko velikog televizora (ne daj Bože da je 4K) i dobićete grafiku koju kao da su na času likovne umetnosti stvorila izuzetno talentovana deca trećeg razreda osnovne škole. Izuzetno talentovana! Ali osnovne škole…

Moj omiljeni element igre, bez premca je muzika! Skoro svaka tema, zarazna je i jednom rečju – odlična. Kao da se između tonova provlači neka užasno poznata, retro vibracija koju biste rado razotkrili, ali i da ne uspete – nema veze. Evo, i sada pevušim neke od muzičkih podloga, koje mi se u glavi vrte kao YouTube video za decu uzrasta do 6 godina.

I šta na kraju reći… Uz ovu igru možete provesti stotine sati. Jedino pitanje je – da li to zaista želite? Nema sumnje da igra poseduje dosta zanimljivih elemenata, naročito po pitanju priče i strateškog potencijala koji se ostvaruje tek u njenoj drugoj polovini. Ali ukoliko vas repetitivnost gejmpleja, pa čak i nivoa nervira, verovatno ćete sa lakoćom pronaći naslov na koji je bolje da potrošite vaš novac. Šezdeset dolara u dinarskoj protivvrednosti, prikladna je cena za neki AAA naslov. A baš i ne toliko za jako simpatičnu igru punu ličnih konflikata.

No ipak, od mene – preporuka! Zašto? Tralala! Svarno ne znam. Tralalam!

AUTOR: Milan Živković
Igru ustupio: CD Media