Nintendo Switch
REVIEW: Minoria
Pored toga što mi se na prvi pogled dopala, moram da priznam da sam uz ovu igru imao jedno vrlo neobično iskustvo. Na stranu što je u pitanju duhovni naslednik Momodora serijala koji mi je oduvek izgledao odlično – ja sam ovoj igri pristupio sa dosta očekivanja, nakon čega je usledila vrtoglava stihija pomešanih utisaka.
Igrajući Minoriu, prošao sam kroz tri faze i to – inicijalne, zatim slegnute utiske i konačno, hladnokrvnu i objektivnu presudu pravog profesionalca, gde bih iskoristio priliku da zahvalim samom sebi što sam izgurao do kraja, ne pišući tekst na osnovu samo inicijalnih utisaka. Bravo Milane, bravo.
Trebalo mi je gotovo tri sata igranja da bih počeo da osećam draž ovog naslova
Zadojen slikama iz igre koje su u potpunosti pogađale moje gotske anime apetite, zaronih potpuno bezbrižno u igru koja preda mnom dožive zabrinjavajući preobražaj. Dok je na slikama izgledala izuzetno lepo, u pokretu, nošena bazičnim pokretima i siromašnim animacijama, Minoria mi instant lupi srceparajući šamar. Sve me je ujedno podsećalo i na igru koju sam lično od nule pravio pre nekih petnaestak godina u legendarnom Macromedia Flash-u. Dobro, sigurno preterujem, ali naspram naivnih očekivanja, sve i jeste tako delovalo. Isto kao moj nesrećni, nikad dovršeni “Kockasti Kinez – the game”…
I dok je moje telo pokušavalo da se privikne na vizuelno, isti utisak se preneo i na gejmplej koji mi je izgledao siromašnije od malenog Tima dok se divi skromnim đakonijama na Božićnoj trpezi. Protagonista ima jedan potez kojim pravolinijski, bez puno razmišljanja, tamanite protivnike koji se trapavo nižu jedan za drugim. Počeo sam da paničim!
Nakon sat i po vremena, isključio sam igru trljajući oči u neverici. Zar moje igračke instinkte da zavara renome razvojnog tima i nekoliko lepuškastih skrinšotova? Nemoguće! Dupla doza sna pa povratak u igru na ponovno opipavanje terena.
Trebalo mi je gotovo još dva sata igranja da bih počeo da osećam draž ovog naslova. Tako je, prva tri sata bila su samo brutalni kolaps svih očekivanja, dok sam se borio sa pomišlju da igri dam jednu trojku, istu kao onu koju sam na fizičkom dobijao “za trud”. Bogu hvala, inicijalni utisci su se slegli, a ja sam ušao u drugu fazu svog iskustva. Momenat kada se gejmplej razvio a ja konačno nešto i shvatio u vezi sa njim.
Po konceptu, u pitanju je “metroidvania” naslov, odnosno igra gde ćete dobijanjem novih poteza otvarati i mogućnost da posetite do tada nepristupačne lokacije. I pored toga što je malo reći da ovaj podžanr obožavam, njegove čari su me prigrlile tek negde pred kraj prve polovine igre.
Glavni lik je borbena kaluđerica po imenu Semila, koju sam odmilja zvao Sanja. Prosto, noge koje su izvirivale ispod njene odeće vrtele su mi u glavi samo jedan stih: “neka tvoja gola noga krene, nek polude ljudi”. Zaista…
I dok Sanja zaista ima siromašan arsenal poteza, ne računajući magije koje može ograničeno da koristi, kontranapadi igraju veliku ulogu u gejmpleju. Protivničke napade možete izbeći kotrljanjem, ali pritiskanje dugmeta za blok u pravom trenutku, ne samo da izbegava štetu već surovo uzvraća, momentalno ubijajući većinu običnih protivnika.
U kombinaciji sa magijama i nekolicinom dodatnih oružja i njihovih specijalnih napada, užasno bazična borba se pretvorila u ne tako užasno bazičnu borbu. Zapravo, igra me je čak i zarazila. Narednih četiri sata, igrao sam je u cugu. Iako je isprva delovala kao 2D inkarnacija težine “souls” igara, gotovo da sam prestao i da ginem u igri. Kroz protivničke horde sam samopouzdano sekao, čestim kontranapadima i akrobacijama koje do skoro uopšte nisu delovale moguće za izvođenje.
Priči, koja je dovoljno interesantna da bude kul, a nedovoljno razvijena da bude vau, sve potrebe nadomešćuje atmosfera. Mračni hodnici katedrale i njene okoline, gde se igra odigrava, natopljeni su atmosferom za koju je podjednako zaslužna muzika. Kao ponoćna crkvena služba pred najezdom vampira, muzika ovde završava odličan posao, konstantno ubeđujući igrača da je u pitanju sveti pohod neshvaćenih proporcija, a ne neko bauljanje po dvodimenzionalnim tamnicama u potrazi za izlazom.
Iako me je novopronađena zaraznost gejmpleja nosila sve do samog kraja, ušao sam u treću fazu mog iskustva u kojoj donosim presudu hladne glave. Pa i kocka je zarazna, ali to ne znači da je u pitanju kvalitetan način da potrošite svoje vreme, a i novac. Zato sam na sto prosuo sve što sam iz ove igre izvukao, a bogami i ono što je ona izvukla iz mene, pa se na kraju utisci svode na sledeće.
Užasno dosadna uvertira koja preti da odbije igrača, uporne nagrađuje neočekivanom zabavom koju prvenstveno izaziva virtuozni ples sa protivnicima koji su do malopre bili smrtonosni. Grafikom vlada odličan stil i anime motivi dok bazične animacije koče kompletan vizuelni utisak, koji bi inače mogao da bude izuzetno dobar. Priču nadjačava odlična atmosfera, a borbe iako često uzbudljive dok iziskuju odličan tajming u pritiskanju dugmića, opet predstavljaju neatraktivnu plejadu repetitivnih poteza.
Konačno, igra je kvalitetna koliko i provod uz nju. A uz Minoriu, bila je to jedna surova partija pokera, uz gomilu blefova i velikih uzbuđenja, koja su na kraju ipak izazivale samo nekakve sličice, na najobičnijim, plastičnim kartama za igranje.
Može to i bolje, ali haotičnije, s još više pomešanih utisaka – teško. Ako ni zbog čega drugog, odigrajte igru u potrazi za sopstvenim iskustvom. Sigurno je da neće biti kao bilo šta što ste skoro doživeli.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio Dangen Entertainment