Orangeblood – REVIEW

Dugo nisam igrao čudniji RPG – rekoh sebi u bradu te počeh da kucam ovaj tekst. Kombinacija narativnog i vizuelnog stila, izvođenja i audio podloge, nisu nešto čemu sam mislio da ću u nekom skorijem momentu posvedočiti. Ali eto, tako nekad naiđe neka igra i prolije prvu narandžastu krv… Podjednako neobičnu i neočekivanu.

Iako nisam ispitao ovu informaciju, igra izgleda kao da je rađena u nekom “RPG maker” softveru. Jednostavno, način izvođenja borbi i povezanost lokacija, odaju takav utisak. Da ne pominjem kretanje karaktera, koje izgleda kao fajront bubašvaba nakon što iznenada upalite svetlo. Ali i pored toga, igra je grafički ispunjena detaljima i moglo bi se reći da dosta dobro izgleda.

Inspiraciju nesumnjivo povlači iz šesnaestobitne ere video igara, a ovaj vizuelni stil prožima audio podlogom koja zvuči kao hip-hop vaskrsnut iz devedesetih godina prošlog veka. Neočekivano, pogodile su me neke GTA 2 retro vibracije, pa mi je trebalo neko vreme da polako upijem utiske koje je igra izgleda želela da steknem.

Svet alternativnih devedesetih, gde grad izgleda kao Neo Tokio, moglo bi se reći da varniči nostalgijom. Međutim, jedna vizuelna opcija mi je posebno privukla pažnju. “Chromatic aberration” igri procenat nostalgičnosti podiže na 110%, čineći da se boje dupliraju i razlivaju kao na vašem omiljenom umirućem CRT televizoru. Ovaj efekat je zapravo toliko efikasan, da igra uz njega bez problema može da uđe u top 3 igre koje su mi najviše izmučile oči u poslednjih mesec dana. Ukoliko ne znate koje su druge dve, prelistajte svakako prethodni broj našeg časopisa…

Što se gejmpleja tiče, u pitanju je potezni RPG sa nekoliko interesantnih mehanika kao što je recimo “reload” oružja, koji ako uradite u određenom trenutku, pruža određene beneficije. A ostatak igre, ma koliko inovativan bio, više bi se moglo reći da zamara nego što poziva na igranje…

Predmeti se nasumično generišu čim kročite u nivo, pa iako se može desiti da već pri početku igranja naletite na sjajan komad opreme, veća je verovatnoća da nećete moći da pređete igru jer po tamnicama tumarate u potrazi za oružjem koje bi vam omogućilo dalji napredak. Dok neko može i da uživa u činjenici da se predmeti menjaju čak i ako ulazite-izlazite iz tamnice pet puta zaredom, količina nasumičnog generisanja pa i rešenja u menadžmentu predmeta, ipak malo više zamaraju.

A pa da, zaboravio sam možda i glavnu stvar. Karakteri su urađeni u anime fazonu a dijalozi obiluju psovkama. Ovo je svakako urađeno kako bismo stekli utisak surovog podzemlja u kom se ne biraju ni reči ni sredstva, ali količina usiljenih prostakluka na kraju samo sugeriše da je u pitanju prenaglašeni trud bez mnogo ulaganja u kvalitetnije dijaloge.

Mada i pored lošije napisanih likova, nekako su uspeli da mi budu dovoljno živopisni da bih ih zavoleo. Iako je u pitanju samo prosta, sirova i surova grupa dražesnih bandita koji manjkaju sa vrlinama, ipak imaju “ono nešto”. Kao što sam već rekao, igra je bar dobra u tome da vas iznenadi.

Kao možda i najveće iznenađenje, pristigao je i kraj igre do kog možete dogurati za manje od osam sati igranja. Neobična satnica za jedan RPG, ali nekako i ide pod ruku sa ostatkom kvaliteta naslova, ali možda i ne sa cenom koja se za njega traži. U svakom slučaju, verovatno je i dobro što igra nije bila duža. Rekao bih da je odgovarajuće dužine s obzirom na sadržaj i prezentaciju.

Ukoliko tražite drugačiji, siroviji i neobičniji RPG naslov nego na šta inače možete da naiđete, ova igra je zaista topla preporuka na tom polju. Jeste da puca po nekim jako bitnim šavovima, ali istovremeno i obiluje neobičnim kombinacijama stilova i nekolicinom simpatičnih mehanika koje vredi overiti. Ukoliko je zaigrate i bar vas malo privuče, sigurno nećete žaliti za tom nekolicinom časova koje ste uz nju proveli.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio Playism