Amnesia: Rebirth – REVIEW

Sad se verovatno prvo pitate: „Čekaj, jel sam ja to dobro video, na početnoj strani časopisa Play! stoji ova igra, dakle ovo je igra meseca, pa zašto ona pobogu ova „slaba“ ocena?“

Kao prvo, osmica nikako nije slaba ocena, i molim da prestanemo više sa tim viđenjem ocena igara gde su samo igre od 9+ dobre igre. Osam je veoma visoka ocena koje se daje jako dobrim igrama, što Amnesia: Rebirth apsolutno jeste.

Kao drugo, kategorija igre meseca nije uvek nužno ona igra koja je bila najbolja tog meseca, već se tu ubraja više faktora: da igra bude najbolja, da ima veliki uticaj, koliko je bila važna kao fenomen, itd.

A nastavak jedne od najčuvenijih horor igara protekle decenije to svakako jeste.

Amnesia: Rebirth nas vodi u tridesete godine dvadesetog veka, u tada još uvek francusku koloniju Alžir. U ulozi smo mlade Tasi Trianon, koja je bila deo veće ekspedicije na poslu u Alžiru. Međutim, nešto se desilo i vi se budite sami u olupinama aviona kojim ste putovali. Niste sigurni šta se tačno dešava (titularna amnezija, jelte) i tu kreće vaša avantura.

Prateći tragove koje je ostavljala vaša posada, pokušaćete da odgonetnete šta se kog đavola događa i gde su svi ljudi iz ekspedicije.

Amnesia: Rebirth stiže tačno na desetogodišnjicu Amnesia: The Dark Descent, koja se pojavila septembra 2010. godine.

Moram da  budem iskren, kada sam krenuo da igram igru, plašio sam se da ćemo možda imati previše nivoa koji će se ponavljati i biti slični, jer nisam znao šta tačno da očekujem. Na osnovu trejlera mislio sam da ćemo jednostavno putovati duboko u neke pećine i prolaze po stenovito-peskovitim pustošima oboda Sahare, međutim, vrlo brzo se pokazalo da to neće biti slučaj.

Štaviše, Amnesia: Rebirth u tom smislu će vam ponuditi more raznolikih lokacija i nivoa za istraživanje, mnogo više nego što je to činila originalna Amnesia: The Dark Descent, gde ste praktično kroz čitavu igru obilazili nivoe jednog zamka.

Glavna priča igre se prirodno najviše vrti oko naše glavne junakinje koju vodimo kroz ove nedaće, ali su svi elementi priče generalno veoma dobro razrađeni i to na taj način da vas ne napadaju sa previše teksta, taman sasvim korektno i dovoljno da polako hvatate konce šta se tu tačno dešava. Delove priče ćete otkrivati kroz sećanja koja će se otvarati kako budete napredovali kroz igru, dosta toga kroz raznorazne zapise i beleške na koje nailazite, a dosta i kroz jednostavno samu okolinu koja priča priču „nemo“.

Pomenuta ekspedicija nisu neki bezimeni i nebitni ljudi, svi imaju svoja imena, likove i uloge, i svih njih ćete se sećati kako budete išli kroz igru. Nešto o njima ćete otkrivati kroz beleške, nešto kroz sećanja, nešto kroz stvari na koje nailazite. To narativu daje jedan dodatni sloj dubine koji jako cenim.

Igra nas vodi u tridesete godine dvadesetog veka, gde smo bili deo francuske ekspedicije u Alžiru.

Na neki čudan način, napredovanje kroz ovu igru je svojevrsno putovanje kroz istoriju Alžira, odnosno tog regiona u kome se nalazite. Ne bih da previše spojlujem detalje, ali od uticaja francuskih kolonista, pa sve do najdrevnijih civilizacija na tom području, sve će imati svoje mesto u priči i jako mi je prijalo da čitam i upijam sve te detalje, jer osim što grade svet oko vas, dodano produbljuju i samu glavnu priču.

Developeri su se odlično pripremili kada je u pitanju istorija, kultura i folklor Alžira, i svi ti elementi su fino utkani u svet igre i detalje priče.

Da podvučemo crtu po pitanju narativa, on je veoma zadovoljavajući i intrigantan, teraće vas da igrate do kraja, kako da biste da biste otkrili šta se sa vama dešava (i sa posadom), ali i celu misteriju oko glavnog zapleta mimo vas.

Gejmplej je sasvim korektan, i u tom smislu mi je bio jako zabavan, ali ono što mi je možda bio problem je što kao da je Frictional tu igrao previše na sigurno, i kao da nisu želeli previše da eksperimentišu. Sve one elemente koje znamo iz originalne Amnezije videćete i ovde: malo napetog bežanja, malo rešavanja uglavnom laganih zagonetki, malo interakcije sa okolinom, malo pronalaženja predmeta, malo igre miša i mačke sa čudovištima, malo „velikih“ zagonetki sa skalamerijama i kompleksnim mašinama…

Sve je tu, sav miks oprobanih zagonetki koje smo već videli. Da se razumemo, odrađene su veoma dobro, dizajnirane su baš kako treba da vas nateraju da mozgate i istražujete, a da ne budu previše teške da bi vas frustrirale i uništavale tok igranja, ali je jednostavno već viđeno, i u tom smislu nisam osetio da igram odista novu igru već više neku ekspanziju za Amneziju.

Pročitajte još: Watch Dogs: Legion – Review

Kao što rekoh, sam dizajn zagonetki je vrlo kvalitetan, igra jasno upućuje na to šta i kako trebate da radite kroz istraživanje i čitanje dokumenta, što je i najbolji način, jer je tako prirodno uklopljeno u narativ igre. 

U svakom slučaju, gejmplej vam neće biti niti dosadan niti frustrirajuć, lepo ćete se zabaviti i prirodno je uklopljen u okolinu i priču, samo eto, nisam imao „vau“ momente da vidim nešto novo, već je sve uglavnom bio deža vi. 

Iako često intenzivna, uzbudljiva, pa može se reći i napeta, igra prosto veoma brzo prestaje da bude strašna.

Ovo najviše naglašavam jer je prva Amnezija bila jedna od  revolucionarnijih horor igara svog vremena, koja je izrodila na desetine klonova koji su pokušavali da urade isto što i ona, a ova Amnezija nije revolucionara, već više hoda utabanom stazom svog prethodnika.

Kao što smo pomenuli gore, dizajn nivoa je veoma raznolik i pravo je zadovoljstvo napredovati kroz igru i otkrivati nove lokacije, u tom smislu ovo je verovatno najkompleksnija Frictional igra do sada, što iskreno nisam očekivao i to je apsolutno za pohvalu.

Ne samo što su lokacije raznolike, već su i veoma dobro dizajnirane, sa obiljem detalja i elementa koji govore priču o tom mestu sami za sebe. Opet taj problem sa spojlerima, pa ne bih da pominjem lokacije, ali samo ćemo reći da ćete osetiti istoriju na svakom koraku.

Vizuelno je, nažalost, igra poprilično zastarela i to se prosto oseća. Nikad nisam bio jedan od ljudi kojima je „dobra grafika“ preterano važna, ali ovaj endžin nije bio preterano dobar ni kada se SOMA pojavila 2015. godine, a u pitanju je potpuno isti pogon.

Da se razumemo, igra nije ružna ni u kom slučaju, i zapravo veoma lepo izgleda i izvlači maksimum iz gorepomenutog endžina, ali se jednostavno u kvalitetu tekstura vidi zastarelost, pogotovo kada se približite stvarima, a ponajviše kod modela ljudi i detaljima na njima. Nije toliko strašno, ponavljam, igra zapravo uglavnom poprilično lepo izgleda, ali sam u istom mesecu igrao i Baldur’s Gate III (prve utiske čitajte u ovom broju) i razlika u kvalitetu i detaljima je bukvalno kao da su igre sa 10 godina između njih.

Pročitajte još: Amnesia Rebirth sistemski zahtevi

Audio komponenta je jedan od jako bitnih elemenata dobre horor igre i Frictional to vrlo dobro zna, pa su ovde na visini zadatka. Odličan ambijentalni zvuk koji se savršeno uklapa sa njihovom filozofijom da se sa gotovo svime u igri može vršiti interakcija, pa u skladu sa time, na sve utiče razna fizika koju ne samo da vidite, nego i „čujete“. Ogroman broj ambijentalnih zvukova je savršeno adekvatno postavljen na svakoj lokaciji, tako da uvek možete da naslutite šta i odakle dolazi u zavisnosti od pozicije, intenziteta, jačine, toga koji je zvuk, ili šta je o šta udarilo… čista desetka za dizajn zvuka.

Glasovna gluma je takođe sasvim korektna i veoma dobro urađena, uz mali minus što se išlo na taj „engleski sa francuskim akcentom“, međutim malo sam istražio i našao da je glumica koja joj je dala glas, odličan govornik francuskog, tak da eto imamo taj zanimljiv info. U svakom slučaju, gotovo svi u igri (kroz memorije uglavnom) su oglasovljeni i to kako treba i na adekvatan način, tako da tu nemamo nekih zamerki.

Pre nego što privedemo ovaj tekst kraju, moramo naravno reći i koju o onome što je uglavnom najbitnije u hororima, a to je, jel te, taj faktor straha. I premda sam igru krenuo bojažljivo očekujući da ću da budem preplašen, moram da kažem da je vremenom osećaj straha vrlo brzo izbledeo i da su u tom smislu malčice podbacili. Igra mi nije stvarala onaj osećaj užasa i kukavičluka koji sam imao igrajući prvu Amneziju. Nekoliko nivoa u igri je bilo jako strašno, ali posle kada sam se bolje „upoznao“ sa pretnjom, i panika je počela da jenjava.

Kao da je dizajn neprijatelja takav da jednostavno mi nije bio toliko strašan. Veći je strah bio izazvan samom napetošću zbog intenziteta pojedinih deonica nego što sam se plašio same pretnje. Prosto, mislim da je horor momenat malo omanuo, ali ne previše. I dalje ćete se plašiti i igraće vam srce, ali neće biti onih „ok, prestajem da igram“ momenata, kada shvatite da je dosta bilo za večeras i da više to ne želite da radite sebi, a realno, tvrdokorni horor džankiji žele takav fiks straha.

Igra nema nekih preteranih bagova ni problema, barem ne koliko sam ja uspeo da primetim kroz moje igranje, ali sam pratio Frictional na društvenim mrežama, gde sam video da su izbacili par zakrpi i hitnih ispravki (hot fix) kako bi rešili neke probleme sa krešovanjem, tako da se to svakako nekome dešavalo, ali ja nisam imao nikakvih problema sa igrom i sve je išlo glatko od početka do kraja. Pomenuta nešto zastarelija grafika ujedno znači i da ćete igru moći da igrate sa solidno starijim ili slabijim mašinama na praktično maksimalnim podešavanjima i visokim rezolucijama, i igra je generalno veoma dobro optimizovana, radi kao podmazana.

Na kraju, mogu da kažem da je Frictional isporučio još jednu sjajnu horor igru sa kojom sam se jako zabavio. Uživao sam u otkrivanju priče i istraživanju misterioznog sveta igre, zagonetke su bile zabavne i nisam imao nikakvih frustracija tokom igranja. U pitanju je sjajna igra, i od mene apsolutna preporuka za sve ljubitelje horor avantura kod kojih je akcenat na bogatom narativu i istraživanju. Malo mi je žao što nisu malo više se potrudili da donesu nešto novo i sveže, ali ne bunim se.

Autor: Nikola Savić

Igru ustupio Frictional Games