Mogao bih slobodno reći da mi je prvi Oceanhorn naslov prošao ispod svih radara. Kao veliki ljubitelj avantura Linka, gotovo svaka “zeldolika” igra mi po svim normativima mora zapasti za oko, dok je ova nekako uspela da prođe neprimećeno. Pa čak ni nakon što sam je “otkrio”, svih ovih godina se nisam nakanio da je probam. Igra iz “polu ptičije” perspektive koja je izgledala kao vanbračno dete Wind Waker-a, dobila je i nastavak. I to kakav!
Oceanhorn 2 nimalo ne liči na svog prethodnika. U pitanju je 3D akciona avantura koja sada izgleda kao vanbračno dete Skyward Sword-a… Napredak!
Ne, moram da priznam da mi je celo iskustvo sa ovom igrom bilo nalik vožnji u 80 godina starom liftu – krene pa stane pa krene pa… Znate već, stane. Zato bih ovaj put želeo da pođem od samog početka i dočaram vam isključivo sopstveni doživljaj koji sam uz Oceanhorn 2 doživeo.
Prvo naslov i nekoliko slika koji su mi privukli pažnju uz jedno dugo otegnuto “hm”, pa na tome i završili. Ali zato trejler, koji je od prve do poslednje sekunde samo razvlačio osmeh na mom licu uz trapavu nevericu. Igra je delovala baš dobro! Prava pravcijata pustolovina, kroz prašumu, bizarni stimpank i desetine različitih okruženja, u ulozi dečaka sa mačem u ruci. Ako čitate moje tekstove neko vreme, znate da nije potrebno mnogo više od toga da bi igra kod mene kupila šansu i ponosim se time! Dati šansu igri u današnje vreme, pravi je humanitarni rad.
Već prvi minuti igranja, bili su kombinacija zadovoljstva i radoznalosti. Zadovoljstva pre svega zbog neverovatno lepog okruženja u kom sam se obreo. To je kao što znamo, za igrača najveći dobitak koji mu rulet sudbine može podariti. Svet koji vizuelno gradi “najmasniju” atmosferu ne bi li vas obgrlila svojim toplim ručerdama, verovatno je najsnažniji temelj koji jedna video igra može da poseduje. Ovde… Moglo bi se reći da sam bio nenadano očaran.
Što se radoznalosti tiče, svaki korak proveo sam u ispitivanju toga šta to sve ovaj lepi svet može. Dok me je sve ubitačno jako asociralo na Zelda igre, naročito Skyward Sword zbog palete boja i koncepcije nivoa, prva stvar koju sam pokušao jeste presecanje trave u mojoj okolini. Nešto za šta bih se mogao zakleti da će biti moguće – a nije bilo. Stepen moje zbunjenosti, izrodio je gomilu iščuđavanja koja su usledila.
Jedno može drugo ne i tako u krug dok mi se u glavi nije zavrtelo. Desetine elemenata bukvalno iskopiranih iz Zelda igara a onda ubačenih u svet u kom polovično funkcionišu. Mogu samo reći da sam reč “čudno” izgovorio toliko puta da umalo nije sasvim izgubila svoje značenje i mesto u mom rečniku.
I dok se moje ispitivanje iskreno nastavilo do jako duboko u prelasku igre, bilo je sasvim dovoljno materijala da me vuče dalje. Međutim, osim sveta i zaista neverovatno privlačne grafike, sve ostalo je ostavilo bukvalno prosečan utisak. Pa ni kao takav, igra mi nije davala mira. Želela je da je igram i ja sam je u tome pomno slušao.
Ukoliko ste i sami ljubitelj Zelda serijala, znaćete o čemu govorim kada kažem da su sve zagonetke, kompletan dizajn i celi koncept nivoa, ovde nešto što ste već viđali. Pa i kao takvi, nisu najkvalitetnije izrađeni ni zamišljeni. Misije i ciljevi i prateće priče koja je mlaka kao kupka za bebe, služe samo da vam daju razlog da odete koji korak dalje. Ali i taj korak dalje jeste korak dublje u jednom zaista atmosferičnom, lepom svetu, pa je teško zamerati…
Ako sam imao bilo kakve prave zamerke, bile su to dve stvari. Dva glavna krivca zašto Oceanhorn 2 ne može da dostigne visine za koje je imao potencijala.
Stvar prva – veštačka inteligencija. Od nebitnih prolaznika, preko protivnika pa sve do saboraca – svaki kompjuterski upravljani karakter u igri, ponaša se kao da je doživeo neuspešno izvedenu transorbitalnu lobotomiju mozga. Ljudi tumaraju gradom kao pogubljeni, protivnici vas ili jure kao omađijani ili ponavljaju iste poteze do smrti, a saborci… Heh, moji dragi saborci. Više bih pomoći imao da sam sa dva golema kamena plivao, nego vas što sam u društvu imao. Likovi korisni samo za… Ma šta korisni, potpuno beskorisni.
Stvar druga – borba. Osim što nemate mogućnost da kameru zaključate na protivnika, potezi su krajnje bazični a kretanje nezgrapno. Dok nije u pitanju apsolutna katastrofa, borbe su interesantne koliko i partija klikera sa orasima u visokoj travi. Dobro, možda malo preterujem, ali svaki put kada sam zamahnuo mačem, imao sam utisak da čujem protagonistu kako tiho zove u pomoć. Ili sam to bio ja dok sam čeznuo za malo inovativnijim borbenim sistemom?
Kao prateća nesreća, igru prati gomila neobjašnjenih mehanika i predmeta. Ne samo da ćete za većinu stvari morati sami da shvatate kako funkcionišu, već ćete neke predmete skupljati a da ne znate ni čemu služe. Pa ni novac koji se sakuplja, ne igra Bog zna kakvu ulogu jer su retke stvari koje se mogu kupiti a da su iole korisne. A svet ih je prepun, što će vas samo usporavati jer nećete moći da odolite a da ne posečete žbun u nadi da će iz njega ispasti nešto dobro. I na kraju, kad i sami shvatite da se dugme za udarac može držati za mini kombo ili trčati pritiskanjem (i držanjem?!) leve analogne palice, nećete biti oduševljeni, jer su sve te stvari jako malo korisne.
I tako isfrustriran nemogućnošću da doživim kvalitetnu borbu ili brzo trčim duže od tri sekunde, uskočim ja u vodu i zaboravim na sve brige. Fizika vode u ovoj igri, prosto je čarobna! Upirite prstom u moj kredibilitet kao autora igračkih recenzija, ali dobro urađena voda u nekoj video igri, može da spere mnogo mana sa sebe. Spere, kapirate, jer je to voda i… Dobro, u redu, prestaću.
Cela igra može da se sagleda u njenom grafičkom prikazu. Dok svet izgleda fantastično, sa sve osvetljenjem, bojama i fizikom vode, animacije kretanja i govora, modeli likova (naročito u predelu glave) koji su em siromašni em se često ponavljaju, izuzetno uspešno degradiraju kompletan utisak. Tako je i sam Oceanhorn 2 jedan sklop neverovatno privlačnih elemenata i užasno odbojnih detalja.
Ako ništa drugo, mogu reći da sam uzbuđen pri pomisli da se Oceanhorn 3 može pojaviti u narednih par godina i ispraviti gomilu nedostataka svojih prethodnika. U tom slučaju, bila bi to jedna fantastična igra vredna svačije pažnje. Za sada, u ovom obliku, mogao bih je preporučiti jedino hardkor ljubiteljima Zelda serijala, mlađoj publici ili manje zahtevnim igračima. A polovina od ostatka, mogla bi da sačeka neki popust i igru svejedno isproba. Ta fizika vode ljudi moji! Osećam se kao da ove godine uopšte nisam preskočio odlazak na more.
Autor: Milan Živković
Igru ustupio Plan of Attack
Oceanhorn 2: Knights of the Lost Realm
29,99€
Za:
- Sjajna grafika
- Dobra atmosfera
- Dizajn sveta
Protiv:
- Kontrole i borba
- Veštačka inteligencija
- Nemaštoviti ciljevi
