Elite Dangerous: Odyssey review

Odiseja je verovatno najiščekivanija i najveća ekspanzija koju je Elite: Dangerous imao od svog nastanka… ili je makar trebala da bude. Osnova same ekspanzije i svega što ona nudi na papiru je kao ostvarenje snova za brojne fanove Elite-a i space simova – konačno možete da izađete iz svog broda i prošetate po brojnim planetama mlečnog puta i stanicama naseljenog svemira, sa dodatnom primesom FPS borbenih okršaja. Ovo naravno zvuči maestralno, međutim Odiseja ne samo da ne ispunjava očekivanja prilikom realizacije svih ovih sistema, već i potpuno podbacuje na toliko različitih polja, da je inicijalni pozitivan utisak sa alfa testa potpuno pokopan.

Kako je Elite sandbox igra, raznovrsnost aktivnosti i organski pristup svakoj je maltene mandatoran kako bi igra bila zabavna. Najtipičniji primer ovoga jeste No Man’s Sky sa dosta jednostavnim uhodavanjem koje postaje postepeno kompleksnije, ali poseduje brojna quality of life unapređenja i jednostavnost. Iako je Elite igra koja se u solidnoj meri fokusira na nešto realističniji pristup space simovima, celokupna Odyssey ekspanzija prosto neverovatno uspeva da ostavi utisak devolucije same igre, a ne unapređenja!

Počevši od planetarnog šetkanja, ova aktivnost će vam biti zanimljiva prvih par puta, dok ne vidite da je sama raznovrsnost misija i gameplay petlja veoma dosadna. Ili ćete uz novu opciju xenobiologije skenirati dosadne svemirske biljčice (koje inače više liče na kamenje) do iznemoglosti, ili ćete upadati u razne baze po planetama i petljati se sa rudimentarnim stealth sistemima i relativno bazičnom FPS borbom. Što se tiče samih svemirskih stanica, iako će vam u početku sve izgledati impresivno, mrtvilo kojim igra atmosferski odiše će vam brzo ubiti bilo kakvu zabavu. NPC-evi su generični, ponavljaju par istih linija dijaloga, dok ćete na stanici biti isključivo radi preuzimanja misija ili trgovine.

Ono što je ipak vrhunac ovog dosadnog ciklusa jeste ozbiljno loš korisnički interfejs, koji je ozbiljno nazadovao u odnosu na prethodnika, pa su nelogičnosti i iritantno šetanje kroz UI sada još izraženije. Primera radi, kako biste videli statistiku nekog od svojih brodova, morate da izaberete taj brod, tj. da promenite glavni fokus na njega. Takođe, celokupno menjanje brodova, meniji za usluge na svemirskoj stanici, kao i brojni sitni delovi interfejsa kao da su namerno što bolje skriveni od igrača, da ćete prvih sat vremena, čak iako ste veteran, provoditi u izučavanju istog.

Što se tiče FPS borbe, ona je izražena ili kroz misije koje ćete kupiti na stanicama, ili kroz oružane sukobe u vidu Team Deathmatch ili Conquest moda, gde ćete se boriti za neku od lokalnih sistemskih frakcija koje će vas slati na zadatke sa obližnje glavne stanice. Sam FPS model ostavlja veoma neprijatan utisak bazičnosti, tj. kao da igrate neki FPS koji je osnova na koji se zapravo konkretan gejmplej nadograđuje.

Puške su potpuno zaboravne i deluju kao igračke, dok nemate neki istinski osećaj pogotka pri pucanju. Kroz par različitih tipova oružja brzo ćete proći, dok se svako oružje može unaprediti pomoću inženjera. Najveći problem sa ovime je to što, pored toga što su inženjeri sada još veći grindfest nego pre, zapravo ne vidite statističko unapređenje koje vam određena nadogradnja donosi, već samo na osnovu naziva možete zaključiti šta otprilike dobijate time. Ono što je možda i najviše apsurdno u celokupnom dizajnu ovih sistema, jeste nemogućnost skidanja nadogradnji na vašem oružju (nišani, šaržeri, cevi itd.), već ga morate uništiti u potpunosti i onda od nule ponovo upasti u grindfest sa inženjerima! Ovaj kompletni vremenski vrtlog u koji vas Frontier uvlači, kao da je namenjen da što više i više vremena provodite radeći beskorisne stvari, uprkos nepostojanju mikrotransakcija koje nisu kozmetičke prirode, pa sam grind nema neku poentu uzimanja novca.

Pored ove nebuloznosti, tu je i jako loše implementiran sistem različitih tipova štete koje oružja nanose, tj. kinetička i energetska, koje respektivno skidaju osnovni HP i štitove koji se nakon nekog vremena regenerišu. Loša implementacija ovih sistema se sastoji u tome što su kinetička oružja gotovo beskorisna protiv štitova i obratno, dok se štitovi iz nekog razloga ne regenerišu od nule, već od 50% svoje vrednosti, što dodatno odužuje borbu i iritira igrače. AI je banalno glup i u većini slučajeva nećete imati problema da prolećete kroz borbene okršaje, pogotovo ako ste dobro opremljeni. Oklopi su uglavnom rudimentarni, bez neke privlačnije estetske prirode, gde je odeća u koju ste mogli da obučete svog lika čak i pre Odyssey ekspanzije bila mnogo privlačnija za oko.

Što se tiče grafičke podloge, ona je svakako doživela solidno unapređenje na skoro svim poljima. Brodovi su detaljniji, planete su u potpunosti doživele preporod, pa je sada teren znatno realističniji, dok se i na atmosferskim svetovima dosta uočavaju promene, pogotovo kod pojedinih tipova planeta. Modeli oružja, celokupnih okruženja u vidu stanica i kabina su takođe odlični za igru koja je izašla 2014. godine. Zvučna podloga nije doživela veće promene na nivou muzike, međutim, glasovna gluma za brojne likove je prisutna, mada u nekom dosta bazičnom i prilično neintuitivnom maniru, s obzirom da su dijalozi repetitivni i često se svode na iste konverzacije u krug.

Ono što nije zaobišlo Odyssey je opšte užasavajuće stanje u kojem je ova igra izašla, preplavljeno bagovima, kako grafičkim, tako i funkcionalnim. Izbacivanja iz igre su veoma česta, kao i pojedini gličevi tokom borbe, i određenih animacija, dok su pojedini dodaci kao xenobiology mini-igra u potpunosti izbačeni s obzirom na to koliko je celokupnoj zajednici igra bila nezanimljiva za već ionako dosadnu i bagovitu aktivnost. Takođe, kod nekoliko novih tipova bounty i exploration misija se mogu uočiti pojedini bagovi koji će vam zaustaviti progres tokom misija, pa ćete ionako već dugo putešestvije morati da otkažete na pola.

Optimizacija je ovde najveći problem, s obzirom da je grafički performans igre drastično opao za više od 15-20 FPS-a u odnosu na prethodnika, a pojedine teksture, pogotovo na atmosferskim planetama, ozbiljno kasne sa učitavanjem i umeju da ubiju performans u ogromnoj meri. Ako nemate računar najnovije generacije, skoro je sigurno da ćete imati problema sa performansom, dok je konzolna mera odložena za šest meseci kasnije, stavljajući PC igrače koji čine većinu populacije u ulogu beta testera.

Kada bih govorio o svakom posebnom dodatku i problemu koji obično dolazi sa njim, trebalo bi mi par odvojenih tekstova. Ovaj opšti uvid u jednu od najambicioznijih i najrazočaravajućih nadogradnji, za inače veoma specifičan i prelep space-sim kao što je Elite Dangerous, je dovoljan da bilo ko shvati u kakvom se paklu trenutno nalazi ova igra. Činjenica da ljudi koji nemaju ekspanziju moraju da gledaju stare teksture na planetama i stanicama je poražavajuća, odvajajući ih potpuno od vlasnika Odyssey ekspanzije, što dodatno pogoršava inače veoma bagovit multiplejer koji je osnova cele ove igre. Iako je skoro sigurno da će Frontier narednih meseci raditi na peglanju ovog bućkuriša, neki segmenti su jednostavno toliko upropašćeni sa ogromnom količinom grinda koji morate uložiti, da jednostavne optimizacione zakrpe nisu dovoljne.

U trenutnom stanju teško je ikome osim najvećem fanu preporučiti Odyssey, a čak i u tom slučaju ćete videti istog tog fana podjednako razočaranog. Čitate tekst jednog od njih. Sve u svemu – ekstremno razočaranje, sa nekom potencijalnom osnovom da Odyssey jednog dana postane nešto volšebno. Doduše, kako sada stoje stvari, još uvek smo daleko od toga.

Autor: Nikola Aksentijević