Wonder Boy: Asha in Monster World review

Neke igre imaju tu sreću da budu vanvremenske kada je gejmplej u pitanju, ali ostare vizuelno. Neke pak bezvremeno ostaju lepe na oko, ali im svaki zabavni faktor pregazi vreme, kao da nikada nije postojao. Šesta igra u Wonder Boy serijalu – Monster World IV, nažalost ne spada ni u jednu od dve pomenute kategorije.

I to nije ništa neobično, jer mnoge igre prosto zastare u svakom pogledu. Ali kako smo ih voleli i želimo ponovo da ih iskusimo, tako se one povremeno vrate u obliku remasterizovanog izdanja ili čak potpunog rimejka. I dok Monster World IV u suštini i dalje izgleda simpatično svojom Sega Mega Drive verzijom iz 1994. godine, niko ne može osporiti njeno pravo na remasterizovanje. Tako i nastade Wonder Boy: Asha in Monster World.

Dva su dakle najbitnija segmenta na koje se uvek moramo osvrnuti, kada je remaster bilo koje igre u pitanju – grafika i gejmplej.

Vizuelno, igra više nije jedno šesnaestobitno ostvarenje. Nivoi su trodimenzionalno modelirani a likovi, iako vidljivo 3D modeli, dizajnirani su da i dalje podsećaju na crtež. U pitanju je svakako neka vrsta cell shading-a i ruku na srce izgleda zadovoljavajuće.

Lokacije i likovi su isti kao i u originalu, samo ih sada možemo videti u više detalja. Mada iako sve ne deluje loše, ne mogu a da budem u potpunosti zadovoljan jer bi moglo izgledati i daleko bolje. Linije koje definišu konture karaktera, nekad su previše debele a nekad previše tanke, pa se i gubi na nekim detaljima koji bi trebalo da dođu do izražaja, barem kada su igre u visokoj rezoluciji u pitanju.

Pa ni paleta boja nije najsrećnija jer često deluje napadno za oči, što ide do te mere da sam u jednom momentu smanjio boje na televizoru kako ne bih postao daltonista nakon što igru završim i vratim se u stvarnost. A pored svega pomenutog, umesto da igra radi apsolutno glatko, na Switch-u bez obzira da li se igrate ne televizoru ili prenosivom režimu, frejmrejt će povremeno padati na jako niske grane.

Na svu sreću, ovo se uglavnom dešava u trenucima gde neće puno smetati. Da se dešava u nekim presudnim momentima i borbama, bio bi u pitanju mnogo veći minus.

Ono što promenu nije pretrpelo, jeste upravo drugi segment odnosno gejmplej. Ma kako igra sada izgledala, u pitanju je apsolutno preslikan original kada gejmped uzmete u ruke. I jasno je to kada bezvremenu dopadljivost originala želite da očuvate u potpunosti za nova pokolenja, ali igra na ovom polju nije dovoljno lepo ostarila da bi se bilo šta po pitanju akcije toliko dobro čuvalo.

Od početka do kraja, Aša će linearnim i dobro poznatim putem prolaziti kroz ponuđene nivoe i tamaniti protivnike baš onako kako je to i nekada radila. Da budem iskren, mislim da nisam skoro zaigrao igru koja je ovoliko retro pod palčevima, a izgleda iole moderno. I to će neko uzeti kao apsolutni plus, braneći original kao ja svoju simpatiju onomad u četvrtom razredu kada sam popio strašne batine – ali avaj, ova igra je tako prostrano groblje propuštenih prilika.

Ne samo na kontrolama, odzivu pokreta i linearnosti. Ovde se moglo poraditi i na novim sposobnostima, lokacijama i modernim rešenjima kada su neke jako važne stvari u pitanju. Na moju veliku žalost, od modernizacije na svim tim poljima, imamo samo najosnovnije promene menija i nekih manje važnih opcija.

Zapravo, promena koju nisam očekivao i za koju ne znam ni zašto se dogodila, tiče se dijaloga koji i dalje vode u istu suštinu, ali su često u celosti promenjeni. Povrh svega toga, polovina rečenica zvuči kao da ih je sa kineskog jezika prevodio student druge godine filološkog fakulteta kom je kineski drugi izborni predmet. Neretko su urnebesni – od dijaloga pa do naziva likova.

I na kraju svega rečenog, lagao bih kada bih rekao da se nisam zabavio uz ovu igru. Ali ovo je pre svega zahvaljujući činjenici da je u pitanju remaster jedne inače odlične igre. Da, Aša je videla bolje dane u vremenu kada je bila ostvarenje u vrhu sličnih naslova, ali ni pored oštrog zuba vremena nije izgubila kompletno na svojoj dopadljivosti. Možda nije u pitanju gejmplej koji ne stari, a grafika nije remasterizovana kako dolikuje i kako je to dobio na primer The Dragon’s Trap, ali u pitanju je još uvek zabavan naslov osvežen tek toliko da opravda reizdanje i novu cenu.

A ne, ne, ne! Cenu ipak ne opravdava nikako! Tražiti novac koji traži pa i da je na dan izlaska u godini posvećenoj serijalu, previše je. Dok na prodavnici ne osvane barem jedan moćni tridesetoprocentni popust, više vam se isplati da zaigrate original. Osim grafike i osvežene muzike, nećete osetiti bukvalno nikakvu razliku.

Autor: Milan Živković