Fermi paradoks je kontradikcija između nedostatka dokaza o vanzemaljskom životu i visokoj verovatnoći za njegovo postojanje. Istoimena igra malenog studija Anomaly Games se bavi upravo ovim paradoksom tako što ga guši jednostavnim postojanjem različitih oblika života. Premisa ove narativne „strategije“ jeste da preuzimate ulogu upravljanja različitim rasama međusobno udaljenim hiljadama sunčevih sistema u galaksiji. Poenta jeste da „pokorite“ Fermi paradoks, i to upravo stvaranjem momentalne komunikacije između svih galaktičkih rasa. Igra počinje veoma zanimljivo, fokusirajući se na to da napravite uvek drugačiji narativ za svaku od rasa pri svakom igranju, pa ćete od dalekog evolutivnog početka formirati celokupne civilizacije različitih zajednica u galaksiji, sve u cilju da ih međusobno dovedete u kontakt i povežete. Sve to dobro zvuči na papiru, međutim Fermi Paradox je nažalost samo širok kao okean, a plitak kao potok.
Primarno, u veoma elegantnom i jednostavnom interfejsu (sa jednom zjapećom manom), skupljaćete balončiće koji vam budu iskakali na ekranu, takozvanu sintezu koju ćete koristiti kao valutu za određene odluke i eventove koji vam se budu pojavljivali na ekranu. U svakom od sunčevih sistema takođe možete skupljati sintezu, gde pri svakom kliku aktivirate prolazak vremena i generaciju novih balončića. Svaka od rasa, od kojih trenutno ima po tri za četiri civilizacije, će posedovati četiri parametra koji označavaju njihov tehnološki napredak, pacifizam, konzumaciju resursa i etički kompas koji može naginjati ka utopiji ili distopiji. Samo kroz ova četiri parametra će se uočavati distinktne razlike između civilizacija, gde su njihove fizičke i vladajuće strukture gotovo u potpunosti ignorisane, pa će određeni događaji u narativnom smislu često biti besmisleni. To se izražava kroz primere kod npr. podvodnih rasa koje kada uđu u nautičku tehnološku eru i dalje nekako koriste brodove u istom maniru kao ljudska ili bilo koja druga rasa u igri.
Pored očiglednih rupa u narativu koje se mogu stvoriti na ovaj način, Fermi Paradox pati i od brojnih drugih boljki žestokog problema sa balansom i tempom igre. Proletećete kroz ranije faze tehnološkog razvoja, dok će takozvani „endgame“ trajati skoro više od pola partije i to primarno sa recikliranim događajima i velikim segmentima gde se ništa ne dešava. Pri kraju igre, jedini način da dođete do finalne tehnologije koja će omogućiti neprestanu komunikaciju između civilizacija jeste kroz kontakte sa drugim rasama, bilo uživo, bilo preko radio signala. Oba načina su jezivo spora, što zbog sporog putovanja broda kao i mogućnosti da susret između rasa bude konfliktan, što zbog presporog putovanja radio signala, čak i u finalnoj eri singulariteta koja se ogleda kao tehnološki vrhunac neke civilizacije.
Svaki od bitnijih događaja takođe gube na težini, jer se celokupni proces čak i pri prvom kontaktu između dve civilizacije svodi na jedan od tri izbora koji su vam ponuđeni i koji vam mogu doneti ili oduzeti sintezu. Ovo baratanje sintezom koju ćete moći da prikupljate birajući neke nepovoljne izbore prilikom raznih dešavanja, kao i trošenje iste za neke povoljnije izbore, jeste prilično zanimljiva mehanika. Ono što predstavlja problem jeste što to tehnički i jeste JEDINI strateški resurs i interakcija kojom ćete se voditi kroz celu igru, izmešana sa RNG faktorom događaja koji mehurići sinteze budu nosili sa sobom. Logično, odatle proizilazi veoma niska težina ove igre, gde je baš teško da ne uspete na kraju, s obzirom da je poprilično očigledno šta je dobro, a šta loše gajiti kod rasa.
Vizuelni dizajn Fermi Paradoxa se ogleda u minimalističkom, ali definitivno lepom pristupu, pogotovu prilikom panela koji prikazuju pojedine događaje. Lepo je i čitati istorijat svake rase u fino organizovanom interfejsu, međutim pored recikliranosti koju sam već pomenuo, problem jeste jezivo dosadno zumiranje i animacije u korisničkom interfejsu koje su jednostavno predugačke. Pri svakom prelasku između sunčevih sistema, planeta i rasa, dešavaće se odzumiranje sa vaše trenutne lokacije, a zatim i zumiranje na onu koju ste odabrali, što ume da potraje po 5-10 sekundi. Ovo i ne zvuči toliko strašno dok ne budete shvatili da ćete kasnije menjati rase i lokacije po par puta u minutu, što definitivno oduzima previše vremena.
Fermi Paradox nema previše bagova, tu su pojedini problemi sa interfejsom koji ume da izgličuje, međutim što se tiče same optimizacije i rada, razvojni tim je odradio relativno pristojan posao, ne računajući problem sa kočenjem prilikom zumiranja. Tu postoje i greške u vidu konstantno ponavljajućih muzičkih numera koje ne bi trebalo da se vrte iznova i iznova, kao i nestanak pojedinih navigacionih strelica na stranicama sa rasom.
Sve u svemu, Fermi Paradox ima jako zanimljivu premisu i prva polovina vaše partije će vas sigurno inicijalno oduševiti, uprkos svojoj prostoj prirodi i mehanici. Međutim repetitivnost i neminovni utisak kao da ste samo posmatrač koji klikće na balončiće je problem dizajnerske prirode koji će se teško sam ispraviti. O da, i jedna partija traje svega 3 SATA, i kroz nju možete iskusiti sve što igra ima da ponudi, što je veoma razočaravajuće. Iako je u pitanju igra sa fokusom na narativ koji sami kreirate, u tom segmentu ne pravi ništa manje propusta nego u drugim. Jedino ostaje nada da će razvojni tim makar donekle pojačati kompleksnost i detaljnost menadžmenta svake civilizacije, pružajući priliku igračima da stvore stvarno jedinstvene istorijske pravce u svojoj galaksiji.
Autor: Nikola Aksentijević
Igru ustupio Player Two PR
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.
