Necrobarista: Final Pour review

Šta može biti strašnije od pomisli da nakon smrti, ne znamo kuda dalje idemo? Možda pomisao da idemo negde odakle opet ne znamo kuda ćemo dalje, nakon što i taj momenat proživimo.

Upravo takvu postavku čini igra Necrobarista, u svojoj osnovi vizuelna novela koja se bavi linearnim pripovedanjem o jednoj jako ozbiljnoj temi – smrti. I dok sve to zvuči jako ozbiljno, ne zaboravimo na to da se video igre uglavnom trude da budu zabavne. Pa tako i ovde, smrt je tema koja se provlači kroz filozofski pristup i dosta humora.

Radnja igre odvija se u hipsterskom kafiću, koji je zapravo prva odrednica za ljude nakon smrti. Pošto preminu, ljudi dolaze na ovo mesto gde mogu da se odmore i proćaskaju sa likovima koje tu sretnu, ne bi li nakon oko 24 časa kasnije produžili dalje u nepoznato.

Nije u pitanju 100% originalan zaplet ukoliko ste recimo gledali anime Death Parade. Pa i vizuelni stil, iako nije u pitanju japanska igra, jako asocira na neki anime (FLCL prvo pada na pamet). Ali kroz način pripovedanja i interesantne odnose između likova, Necrobarista uspeva da u potpunosti prisvoji svoju ideju kao apsolutno originalnu priču.

Kako je u pitanju vizuelna novela, budite sigurni da je Necrobarista maksimalno linearno iskustvo. Činjenica da vas očekuje dosta teksta i uglavnom opuštena atmosfera, sugerišu da je ovo savršeno štivo za čitanje u krevetu, pred spavanje. Ali s obzirom na teme kojima se bavi, ne mogu sasvim da jemčim da je igrati je u krevetu toliko pametna ideja.

Zapravo, Switch uvek poziva na ovakve scenarije pri igranju, a Necrobarista: Final Pour je reizdanje već oko godinu dana stare PC igre. I dok ne mogu sasvim jasno da uočim u čemu je razlika u odnosu na original, osim što sada možemo da igramo i u prenosivom režimu, plejada grešaka u tekstu i nekih drugih sitnica koje ovom verzijom nisu ispravljene, svakako razočaravaju.

Jedini novitet koji sam uočio, ogleda se u još lošijim performansama pri igranju, naročito u prenosivom režimu. Frejmrejt često ume naglo da varira oko tridesetak sličica u sekundi, što može da pokvari kompletno iskustvo, naročito ukoliko je vizuelna dopadljivost igre ono što vas je u nju prvenstveno uvuklo.

Na svu “sreću”, igra ne obiluje mnoštvom animacija već je prezentovana na veoma interesantan način. Kompletno okruženje je trodimenzionalno, a klasični kadrovi vizuelnih novela, postignuti su pozicioniranjem kamere u prostoru. Naravno, pri ovom pomeranju kamere, pomeraju se i pozicioniraju likovi tako da što upečatljivije pričaju priču.

I dok ovo zvuči inovativno, rekao bih da ide i korak dalje. Ceo režijski momenat, fantastično je izveden. Odabir kadrova i pozicioniranje likova, apsolutno su sjajno urađeni. Čak i tekst koji nema nikakvu naznaku kom karakteru pripada u trenutku izgovaranja, savršeno “leže” i nimalo ne kvari naraciju zahvaljujući odličnoj režiji.

Dok se srž igre odvija u kadrovima koji se linearno nižu, između svakog poglavlja se pruža mogućnost da lokaciju obiđete i slobodnim kretanjem iz perspektive prvog lica. Pa i pored toga što ne pružaju previše slobode niti sadržaja, ovi segmenti lepo razbijaju monotoniju obaveznog čitanja i daju izbor da pročitate nešto malo i opcionog materijala, ali i istražite ovu zanimljivu lokaciju iz više ličnog ugla.

Verovatno najinteresantnija karakteristika igre leži u njenim likovima. Video igre se obično trude da vam nametnu protagoniste kao što dopadljivije, kako biste se sa njima poistovetili i još bolje uživeli. Ovde je slučaj skoro u potpunosti obrnut. Likove kao da ni najmanje ne zanima kome će se dopasti i u potpunosti teraju svoj fazon. I dok to može rezultovati i time da vam se ni jedan od likova ne dopadne, u tako nešto čisto sumnjam jer su svi do jednog jako lepo napisani.

Zapravo, jako je teško uočiti i ko je od karaktera protagonista, već je generalni osećaj kao da svi oni zajedno dele tu ulogu. I to im jako dobro ide od ruke, dok pritiskate dugme kako biste terali tekst dalje. Što me podseti! Igra uopšte nema automatsko listanje, već svaki put morate pritisnuti dugme nakon što pročitate tekst. Veoma čudno i gotovo neoprostivo za jednu ovakvu igru. Naročito što bi pri takvoj opciji, režija mogla još bolje da se istakne kombinovanjem muzike sa dešavanjima na ekranu.

Što nas dovodi i do te muzike, koja je nesumnjivo u službi građenja atmosfere jednog kafića. Pozadinska i uglavnom nenametljiva, prošarana zvukovima zveckanja escajga i sipanja vruće kafe, za svaku je pohvalu. Muzički album igre bi bez problema mogli puštati u vlastitom kafiću, ukoliko ga ikada budete posedovali, ali i kada želite da napravite opuštajuću atmosferu u sopstvenom stanu dok imate goste.

Za prelazak kompletne igre biće vam potrebno između 4 i 6 sati, što se može dodatno produžiti čitanjem tekstova sa strane ali i igranjem u “studio modu”, koji pruža mogućnost pravljenja sopstvenih scenskih postavki. Interesantan bonus za svakoga ko se u potpunosti uživi u ovu igru prožetu filozofijom i setnim, nenametljivim humorom.

Necrobarista bez sumnje nije igra za svakoga, ali čak i ako ne volite vizuelne novele, savetujem vam da probate ovu. Niti je naročito dugačka, niti prezentovana na neki običan i dosadan način. U pitanju je linearno iskustvo koje se ne trudi da vam se dodvori, već jednostavno priča svoju priču. Baš onako kako to život obično voli da radi.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio Stride PR

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.