Ko će brže – ko će gore: Chocobo GP recenzija

Da mi je neko rekao da ću u jednom broju časopisa pisati o dve igre koje dolaze sa Square Enix adrese, koje će me nervirati više nego što ću u njima uživati, rekao bih mu „nadam se da nisi vidovit, jer ja takav horor sebi ne želim“. Na sreću, niko mi to nije rekao. Nažalost, ispostavilo se kao neizrečena istina.

Chocobo GP je nastavak 20+ godina stare karting igre sa originalne PlayStation konzole. Iako je pre desetak godina bilo planirano izdanje za 3DS konzole, rad na igri je obustavljen. A sada, kao jedan od najčudnijih paketa stiže Chocobo GP i iskreno zbunjuje vašeg dragog autora svojim prioritetima.

Ukoliko ste ljubitelj karting igara, počevši naravno od najpoznatijeg Mario Kart, naći ćete se na poznatom terenu. Staze ispunjene alatkama kojima ćete sabotirati druge igrače, mestima za ubrzanje i prečicama, mehanikama kao što je „drift“ kojim povećavate brzinu i slično – sve je prisutno.

Kao novitet koji pomalo remeti poznatu harmoniju, imamo i specijalne poteze koji su unikatni za svakog karaktera, a tu je i mogućnost gomilanja oružja pre nego što ga upotrebite, kako bi dobilo na potencijalu. Umesto isključivo kartinga, karakteri se voze čime stignu, počevši od raketnih rolera pa nadalje. Staze su šarene i smeštene su na lokacije poznate fanovima Final Fantasy serijala. Ukratko, ukoliko ste ljubitelj franšize i generalno karting igara, mnogo je toga ovde u čemu možete uživati.

Sa druge strane, dosta je i čudnih i nepoželjnih elemenata koji kvare konačni utisak nečega što je u suprotnom mogla biti jedna od najboljih igara ovog žanra. A u zavisnosti od toga kakav ste igrač, neke od ovih stvari će vam manje smetati a neke i mnogo više.

Za početak, sama fizika (s)kretanja ne deluje dovoljno imerzivno. Kao da položaj igrača ne odgovara putanji njegovog kretanja, već se on koprca i kliza u mestu dok vozilo nesmetano ide svojim putem. Ovo suštinski ne može smetati mnogima jer ne utiče previše na samu igru, ali ja bih lično bio mnogo zadovoljniji da se više poradilo na ovome.

Zvučni efekti su dosta siromašni, pa osim simpatične muzike ostavljaju izuzetno skroman utisak. Ovde ne bih uvrstio i pesmu iz glavnog menija, koja je čak pomalo i iritantna, naročito kad shvatite da se besomučno vrti u krug, kao kakva vešto skrivena metoda mučenja.

Kada smo kod glavnog menija, on je takođe siromašan po pitanju opcija i pomalo konfuzan. Trebalo mi je pola sata da pronađem opciju za dva igrača na jednom ekranu, a opcija za četiri kako je obično prisutno u sličnim igrama, ovde nažalost nema ni od korova. To je možda i cena zaista stabilnog i visokog frejmrejta koji bi akcijom za četiri igrača bio narušen. Ali šta vredi dobar obrok, ako nemate sa kime da ga podelite? Ovo ne važi za svaku igru, ali karting samo u dvoje lokalno – neoprostivo.

Pomenuo bih i staze koje, iako vizuelno primamljive, nisu baš sasvim savršene po pitanju dizajna. Previše je tu naglih skretanja koja se mogu savladati samo ukoliko stazu naučite napamet, pa će se oni koji vam se sa strane pridruže na trku ili dve, teško baš lepo provesti. 

I tako mic po mic dolazimo do apsolutno najgnusnije činjenice u vezi ovog naslova. Igra dolazi u dva oblika – „lite“ i regularno izdanje. Dok je „lite“ besplatan i ograničen stazama i likovima u svakom smislu te reči, kako bi poslužio kao demo igračima koji se razmišljaju da kupe igru, kakva je situacija sa regularnom verzijom?

Zamislite scenario – pokrenete igru po prvi put, poželite da se provozate sa drugarom i pronađete odgovarajući mod. Na raspolaganju imate tri lika i samo jednu stazu u dve varijante. Ne znam za vas, ali u poređenju sa svakim sličnim naslovom koji sam do sada igrao, ovo je bilo dovoljno da u meni izazove koktel neverice i nesvestice.

Da, moguće je otključati dvadesetak dodatnih karaktera i ukupno dogurati do broja od devet staza, ali sam proces za to zahteva vrlo revnosno i dugo igranje svaki dan, ili kupovinu pravim novcem. Da, dobro ste čuli. U igri koju ste platili pedeset evra, poželjno je da platite još par desetina više da biste otključali lika ili vozilo koje želite. A kako je igra svojim dizajnom prvenstveno namenjena deci koja ne shvataju koncept grabežljivosti i samo žele tu beskorisnu šaru za svoj autić, ovo je politika vredna svake osude.

Kupovina kroz igranje i svakodnevno logovanje, prisutna je i u drugim naslovima. Ali kada uporedim ovaj sa recimo Crash Team Racing-om u kom je od starta prisutno… ni sam ne znam koliko staza (zabrojao sam se kod dvadeset i pet), neoprostivo je šta Square Enix ovde pokušava da progura.

Možda ćete pokrenuti „Story mode“ koji je ispunjen glasovnom glumom ali i prvenstveno namenjen deci, i možda ćete i uživati u njemu dovoljno dugo da u igri otključate sve što vas zanima. Ali biti ovoliko ograničen na svakom koraku gde se od vas traži dodatan novac za igru koju ste već platili, nema nikakvo opravdanje. Naročito kada svaki pokušaj da ne potrošite više ni dinara u igri rezultuje kažnjavanjem igrača kog će večito pratiti osećaj da mnogo propušta i da sporo napreduje.

Velika je šteta što je igra koja je u suštini dobra i koja ima nekolicinu inovativnih rešenja i gomile šarma, osakaćena groznim rešenjima i besramnim mikrotransakcijama. Iako ovakvi elementi nekome kompletno iskustvo mogu srozati do nule, činjenica je da ovde ima i dosta lepih momenata. Igra je u srži zabavan karting naslov koji možda i nije utegnut kao igre iz kojih vuče inspiraciju, ali svakako poseduje i svoj lični identitet. Znate već, kao novu i sjajnu ličnu kartu sa najružnijom slikom koju ste ikada imali. Ali šta ima veze, ionako ćete za deset godina dobiti novu.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.