Ghost is back: Call of Duty: Modern Warfare 2 recenzija

Još jedna godina, još jedan CoD. Prilično sam siguran da ću svaku CoD recenziju počinjati ovom rečenicom, iako je potpuno nepotrebna, s obzirom da je ovo postalo prirodno stanje gejming sveta, pa zašto onda svaki put isto? Jer je ovo još jedno igranje na sigurno, uprkos tome što MW2 ima da ponudi ponešto originalno i inovativno za franšizu.

Kampanja, koja kod većine ljudi verovatno pada u drugi plan pri kupovini, ove godine predstavlja zapravo najbolji segment igre, sa konačno nekim svežim daškom vazduha i evolucijom onih ideja iz prvog MW-a iz 2019. godine. Naime, priča se ovde nadovezuje na pomenutog prethodnika, sa očiglednim isključenjem dodatnog narativa koji je pružio Warzone kroz sinematične sekvence tokom svog životnog veka. Kapetan Prajs i Gaz se vraćaju kao jedni od glavnih aktera, međutim fokus je prebačen na neka stara-nova lica kao što su Ghost i Soap, članovi Prajsovog TF 141, kao i General Šepard, koji ima drugačiji izgled znatno približniji tipičnom američkom generalu. 

Priča prati klasičan konflikt na Bliskom Istoku gde američkim trupama bivaju ukradene interkontinentalne balističke rakete od strane terorističke organizacije i njenog vođe, iranskog majora Hasan Zjanija. Iako je ovaj haotični konflikt pokretač radnje, MW2 neguje svoje karaktere i znatno ih bolje oslikava nego gotovo bilo koji prethodnik CoD franšize. Kako je ovo blagi ribut starog serijala, sa lakoćom mogu izraziti da su Ghost, Soap i njihov novi pajtos Alehandro potpuno dopadljivi, uz određenu hemiju i dosta (nekad i previše) komičnih momenata i opaski. Interakcija između likova je znatno bolje odrađena, ponajviše zbog nešto kvalitetnijeg pisanja, koje na momente i dalje ima svoje padove sa nekim glupavim rečenicama i generičnim motivacionim govorima. 

Ovo ipak nije najveće unapređenje, već sam dizajn misija koji je Infinity Ward podigao na jedan viši i interaktivniji nivo. Često ćete imati poluotvorene zone sa blago nelinearnim načinom prelaska, gde vas igra neće voditi za ručicu kroz pregršt nevidljivih zidova i predviđenih puteljaka. Često se javljaju i omaži starim delovima kroz ove misije, pa ponovo imate snajpersku šunjalicu sa kapetanom Prajsom kroz visoku travu, ovaj put po znatno otvorenijim pejzažima i poljanama gde je čak i način pristupa kako ćete očistiti protivnike ostavljen u potpunosti na vama. Dosta misija prati ovaj trend, među kojima je upleten čak i rudimentaran sistem kraftovanja predmeta, pošto ćete biti u par nezavidnih situacija i bez oružja. Iako sama priča ne predstavlja ništa novo za igrače, njeni likovi će vam sigurno prirasti srcu, čak možda i više nego oni iz originalne trilogije.

Što se tiče multiplejer komponente, ono što ovde možete očekivati jeste još jedno klasično, brzo i veoma dinamično Call of Duty iskustvo. Kada govorimo o gejmpleju, pucačka mehanika je u velikoj meri ostala ista kao u prethodnih par CoD-ova, sa možda za nijansu manjim vremenom potrebnim za ubijanje protivnika nego u MW 2019. Sva oružja su tu, od kojih nažalost dosta nema prava imena, već predstavljaju samo reprezentacije i replike određenih iz stvarnog sveta. Iako sa pucačke strane nema većih promena, mape i dinamika modova već poslednjih par godina predstavljaju razliku u CoD igrama. Na početku teksta sam rekao da je ovo još jedno igranje na sigurno, primarno zbog dizajna mapa u ovoj igri, koje predstavljaju jednu mešavinu veoma sigurnih poteza sa daškom neke kreativnosti, kako u pozitivnom, tako i negativnom smislu. Dosta mapa ima čvrstu strukturu u vidu svoje prostornosti, često pružajući prilike za dosta dinamičnih sukoba, i ostavljajući mesta da pozicioniranje igra solidnu ulogu u meču. Međutim, ovde je problem nekonzistentnog dizajna koji šeta između dva ekstrema – preterano otvorenih i preterano restriktivnih mapa. Kod pretežno otvorenih mapa, ne samo da imate opcija na pretek, nego se pojačava efekat „kampovanja“ kod igrača, kao i činjenice da vas konstantno mogu uočiti iz minimum 3-4 različita pravca, pa ćete često zaginuti zato što vas je neko napao sa strane u koju niste gledali u tom trenutku. 

Što se tiče novih modova, pored tipičnih tu je i Invasion, koji je sličan Ground War modu sa vozilima, osim što dodaje i po 20 kompjuterskih igrača na svaki tim. Nažalost, Invasion mi nije uzeo previše pažnje, kao i Ground War, s obzirom da su mape jako loše balansirane i vidi se da momci iz IW nisu dostigli nivo dizajna Battlefield franšize na otvorenim prostorima sa vozilima. Tu su i kooperativni modovi, takozvani Spec Ops, koji je relativno rudimentarni PvE hordaški mod gde ćete napucavati tonu neprijatelja sa društvom, pa za multiplejer generalno ostaju standardni modovi koji pružaju ono CoD iskustvo na koje je publika navikla. Sada postoji i nesvakidašnji mod iz trećeg lica u multiplejeru koji ostavlja prilično neutralan utisak, s obzirom da je veoma čudan i nov za Infinity Ward, mada generalno ne pruža podjednako zabave kao standardna perspektiva iz prvog. Igra je imala dosta problema na samom izlasku sa ovim modom, ali srećom ti bagovi su do trenutka kad budete čitali ovaj tekst popravljeni.

CoD tokom kampanje izgleda maestralno, iako je IW doneo neobičnu odluku da isključi bilo kakav ray-tracing iz svih komponenti igre. To nije preterano uticalo na vizuelni spektakl koji kampanja nudi, pogotovu u nekim dramatičnijim momentima i filmski odrađenim scenama i facijalnim animacijama koje sa veoma solidnom glasovnom glumom doprinose likovima i celokupnom doživljaju. Međutim, u multiplejeru se vidi solidan korak unazad kada govorimo o vizuelnoj prezentaciji, pa iako svakako izgleda solidno na momente, često će mape i teksture delovati isprano i oduzimati on nekog zanimljivijeg iskustva na nivou efekata. Što se tiče zvuka i muzike, za ovaj deo je teško ne nahvaliti svakog mogućeg audio inženjera kojeg Infinity Ward poseduje. CoD MW 2 obiluje verovatno najboljim dizajnom zvuka koji je franšiza posedovala, od zvuka oružja, punjenja istog, bacanja bombi, eksplozija, vozila, pa sve do ambijentalnih zvukova. MW2 zvuči kao veoma realistično iskustvo, uz sijaset žanrovski klasičnih, ali monumentalnih numera u pozadini. 

Nažalost, najveći problem CoD-a nije njegov kopirani multiplejer ili nedostatak kreativnosti na tom planu, već apsolutno užasna bagovitost cele igre. Izbacivanja su konstantna, kako u singlplejeru, tako i u multiplejeru. Često nećete moći da sačuvate igru, server će vas izbacivati, zamrznuća pri učitavanju su konstantna, dok je tu i užasna činjenica da ako želite da uđete u kampanju, morate da restartujete igru pošto je pokrenete. To čak neće biti ni jedini slučaj, jer i nakon svake zakrpe koju IW izbaci moraćete takođe da restartujete igru kada je pokrenete. Frustracije će se gomilati kako budete sve duže i duže igrali i stvarno je teško izboriti se sa nezgrapnim iskustvom koje nimalo ne dolikuje jednoj završenoj igri. 

Sve u svemu, MW 2 stvarno nije loše iskustvo, a kampanja se lako može svrstati u neke od najboljih koje je CoD imao. Ovo je pre svega bila jedna velika sigurica za Infinity Ward, međutim s obzirom na ogromne performansne probleme koje igra ima, i ako baš niste fan bezumne kežual pucačine, onda ćete je verovatno zaobići. Ako IW uspe da sredi tehničke probleme, možda i uspete da doživite još jedan CoD, ne tako drugačiji od prethodnih, ali svakako i dalje zabavan.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.