Razmrdajte palčeve: WarioWare: Move it! recenzija

Sećam se kada mi je pre dve decenije i kusur, na prvom gejmpedu koji sam ikada imao za računar, pukao krstić usled “kvalitetne” izrade. Para za novi nije bilo, pa se dovitljiva popravka svela na šraf zaboden po sred mesta gde je nekada bio krstić, a na njegov vrh nataknut poklopac hemijske olovke. Na taj način je dobijen hibrid, digitalno-analogna palica i još barem 4000 hiljade potencijalnih sati igranja.

A onda dođe društvo pa se pokačimo oko toga ko će koristiti taj kontroler, ko će noviji a koja dvojica će se stiskati oko tastature, dok istovremenim pritiskanjem više od 6 tastera kompjuter jauče zvučnikom iz kućišta i moli za milost. Više drugara od kontrolera, ponajmanje igranja a svi odu kućama nasmejani. Danas je zato tu kontrolera u izobilju. Samo drugara nema…

Jeste, počeo sam ovu recenziju u stilu Bore Čorbe i nekog žala za mladošću, ali morao sam nekako da privučem vašu pažnju. Sad kada ste tu, predahnite i ne brinite. Drugara će uvek biti. Život možda ume da svakoga odvuče na svoju stranu, ali kada se pojavi neki dobar razlog, poput kvalitetne video igre, svi se opet s lakoćom, uz neku dobru klopu okupe.

Eto tako je bilo i kod mene prošle subote, dok smo se kao klinci opet stiskali na kauču i urlali dok komšinica drškom metle ne opali po plafonu u ritmu muzike za ples (sa vukovima). A ujutru u liftu svi opet nasmejani pričamo o tome kako se sprema prvi sneg…

Malo mi je teško da pobrojim koliko tačno WarioWare naslova postoji, ali budite sigurni da ih je barem 10. I dok sam ih ja igrao svega 4 do sada, ovaj peti mi je ubrzo postao verovatno i omiljeni. A za one koji do sada nisu bili te sreće da se sretnu sa jednim od najluđih Nintendo serijala, evo par reči o tome šta je u pitanju.

WarioWare igre ne krasi nikakva sjajna priča. Uvek imamo neku šaljivu postavku i par nasumičnih dešavanja, pa tako i ovde Vario osvaja nagradno putovanje i odmor na tropskom ostrvu, ne bi li se napravila postavka za sva čudna dešavanja koja slede. Ostatak po pitanju narativa, nije vredno ni pominjati.

U suštini, svaki WarioWare naslov jeste kolekcija haotičnih mini-igara koje od igrača zahtevaju brze reflekse ali i sposobnost da se odupre preteranom iščuđavanju. Jer svaka od predstavljenih igara, osim što je kreativna u svakom pogledu, još je više čudna. Pa nespremne igrače može da iznenadi do te mere da ostanu “ukopani” za kontrolerom i dozvole da im istekne vreme pre nego što i pokušaju da reše zadatak.

Na neki način, WarioWare igre su za mene bile primarno singlplejer iskustvo. Prelazite nivoe koji se sve brže ređaju u nastojanju da ne izgubite sve živote pre nego dođete do kraja. I to je i ovde prisutno i sasvim je OK. Međutim, kada jednom izgustirate i prođete nivoe, nestaje onaj element iznenađenja koji je izuzetno značajan u WarioWare igrama. Na svu sreću, tu tada na scenu stupa multiplejer.

Kao što sam na neki način na početku teksta i nagovestio, zvezda naslova upravo i jeste igranje u više igrača. Ovde je to kao i u prethodnoj igri moguće u do četiri igrača istovremeno, ali ni tu nije kraj. Osim što ove igre dobijaju novi život nakon što ih zaigrate sa drugarima, ni način na koji se sve odvija nije potpuno očekivan. Tako ovde imamo i više mogućih režima igranja.

Osim očekivanog, kooperativnog igranja gde dva igrača sarađuju, tu je naravno i kompetitivni režim gde najviše varnica seva. Međutim prisutni su i nekonvencionalni načini za igranje, kao recimo režim u kom jedan igrač mora da završava seriju fizički zahtevnih zadataka kako bi drugom uopšte omogućio da vidi šta se dešava na ekranu.

Jedna od dražih igara sa kojima sam se susreo, bila je ona gde je potrebno nadmudriti saigrače. Dok jedan igrač zaista igra igru, drugi mora da gestikulacijama što bolje imitira igranje i ubedi ostale igrače da je on sve vreme kontrolisao dešavanja na ekranu. I sve ove varijacije jesu ono što ovu igru čini tako genijalnom. Igra gde jedan ograničen broj igara naizgled nema dug vek trajanja po pitanju zabave, a zahvaljujući velikim količinama kreativnosti doživljava perpetualni preporod.

Kreativnost se prenosi i na samo korišćenje hardvera. Dok neke igre nisu najmaštovitije pa od igrača zahtevaju samo da vitla kontrolerom, neke od njih koriste i infracrvenu kameru smeštenu u desni JoyCon. Nešto što se toliko retko viđa da su mnogi među vama verovatno i zaboravili da Nintendovi mali kontroleri uopšte imaju ovu funkciju.

Nažalost, dok je pre skoro sedam godina, ovaj mali komadić hardvera bio zaista impresivan po pitanju kontrola pokretom i naprednih vibracija, sada već pruža utisak džojstika iz prošle decenije. Dok singlplejer igranje i praktično neograničena količina života neće dopustiti da greške pri igranju frustriraju, čak i najmanja neposlušnost pri kontrolisanju u multiplejeru može biti izuzetno iritantna. Iskreno, ne opterećujem se često razmišljanjima o novim konzolama. Ali je ova igra zaista učinila da poželim da Nintendo što pre najavi narednu. Ova svakim danom sve više pokazuje koliko je ostarila…

WarioWare: Move It! kao i njegovi prethodnici, sadrži dobru količinu zabavnog sadržaja. Ovaj put rekao bih čak i osetno više nego do sada. Ali kakva je to sudbina sa ovakvim naslovima, nakon što se sve igre izgustiraju a celo društvo bar jednom kroz šake provuče većinu mini-igara, ovaj će naslov verovatno početi da skuplja prašinu na (digitalnoj?) polici.

Zabava će se sigurno nastaviti narednim naslovom, koji verovatno nije tako daleko. A do tad, preporučujem da igra “odmara” par meseci između igranja kako bi svi što više zaboravili na ono što se u njoj dešava. Faktor iznenađenja svakako nije neograničenog potencijala, ali bez obzira na vek trajanja, ova igra je velika preporuka za sve ljubitelje druženja uz video igre.

Napravite Viber ili neku drugu grupu i strpajte društvo uz pozivnicu na druženje sa Variom. Siguran sam da ćete se svi jako lepo provesti.

WarioWare: Move it! je dostupan za Nintendo Switch

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.