Domaća Knjiga o džungli: The Cub recenzija

Stavite pauzu i četiri puta pritisnite “A, C” a zatim četiri puta “B”, i bićete instant teleportovani pred poslednjeg boss-a, oči u oči sa ljutitim Šir Kanom. Jeste, još uvek se sećam šifre iz čuvene igre “Jungle Book” sa Sege, od pre trideset godina. A zašto i ne bih? Bio je to sjajan platformer!

U to vreme bio sam ubeđen da 2D platforme kao žanr nikada neće prestati da postoje. Za sada mislim da se moja teorija dobro drži, jer bez obzira na ređu učestalost ovakvih igara, povremeno se pojavi neki biser i počeše tržište baš tamo gde ga najviše svrbi.

Naročito sam srećan što takva jedna igara dolazi upravo iz domaćeg studija. Demagog Studio očito vođen nostalgijom i bezrezervnom ljubavlju prema gorepomenutoj igri i njoj sličnim, iznedrio je retro-modernu platformu pod simpatičnim nazivom The Cub. Uticaj žanra i njegovih dragulja, poprilično je evidentan, a tu je i prstohvat ličnog pečata ne bi li cela stvar bila propisno začinjena.

Igra vas stavlja u ulogu poslednjeg preostalog ljudskog bića na planeti, dečaka kog su odgajali vukovi. Nakon što je Zemlju zadesila katastrofa (u poslednje vreme, sve igre o kojima pišem imaju sličan zaplet!), oni koji su to mogli sebi da priušte, pobegli su put Marsa. Maleno ljudsko mladunče pred sobom ima jednu sasvim drugačiju sudbinu. Ali ljudi koji su počeli da se vraćaju sa Marsa na golf ekspedicije (poprilično uvrnuto, ali odobravam!) prete da u potpunosti naruše život na koji je do sada navikao.

Zapravo, dok sam igrao igru, nisam mogao da se otrgnem utisku da protagonista izgleda kao “belo crnče”. Ne stvarno, da je Kiriku upao u kofu pepela, ovako bih ga zamišljao. A sad kad sam ovo izbacio iz sebe, obećavam da to više neću pominjati u ostatku teksta…

Izvođenje je predstavljeno u skrolujućem 2D maniru, gde ćete se uglavnom kretati s leve strane ekrana ka desnoj, kroz jako lepo oslikan postapokaliptični svet. Nivoi su, rekao bih, u potpunosti rukom crtani, dok su glavni karakteri izgleda rađeni u 3D tehnici ali izvedeni na taj način da deluju dvodimenzionalno, što je odlično uklopljeno u celu pozadinu.

Po pitanju generalnog vizuelnog utiska, nemam nekih zamerki. Čak mogu reći da je poprilično impresivno da je nešto ovako izašlo iz jedne srpske gejming kuhinje. No kada je sam gejmplej i ono glavno platformisanje u pitanju, stvari su nešto klimavije prirode.

Osim nekih nepreciznih momenata gde ćete promašiti metu za doskok bez da vam bude jasno zašto, postoje sekvence gde je sam dizajn neuravnotežen pa uzrokuje povremene skokove po pitanju težine. Ali najveći minus na ovom polju, tiče se generalne osmišljenosti nivoa. Biće vam jasno šta se traži od vas, ali dizajn vas neće pokrenuti na razmišljanje dovoljno jako da bi pružio osećaj dostignuća na svakom, ili bar svakom drugom koraku.

Osim što su legendarne platforme bile pioniri industrije, svaka od onih koje su odjeknule kroz istoriju imala je pametno dizajniran svet kroz koji je vodila nit koju je bilo zadovoljstvo otkrivati. Ovde je prisutan jedan solidan ali ne naročito inovativan dizajn, koji vrši posao i na momente pruža zadovoljavajuće iskustvo, ali je generalno poprilično bazičan.

Ono što nije bazično već snažno ističe igru u moru drugih naslova, jeste dobra atmosfera i način građenja sveta. Osim što ćete kroz ovu pustolovinu pronalaziti isečke iz novina i stare elektronske poruke koje na šaljiv način govore o istoriji sveta i apokalipse, jedan detalj je naročito dobro implementiran. Ljudsko mladunče na početku igre pronalazi leš jednog od ljudi sa Marsa a zatim iz radoznalosti, stavlja njegov šlem na glavu. Ono što ga tu dočekuje, jeste direktan prenos radio stanice sa Marsa.

Muzika koja će vas pratiti kroz igru, jeste radio program koji se konstantno emituje. Sad pozadinska muzika igre ima pravi smisao i poreklo! A pored toga, različiti razgovori i emisije sa druge planete, govoriće više o detaljima sveta igre što je jako interesantan način da naučite više o priči. Nešto nalik slušanju lekcija španskog jezika dok se vozite trolejbusom. Taman onako u pozadini, ne škodi a pomalo i koristi.

Tu je i pregršt zanimljivih detalja kao što su recimo “idle” animacije, odnosno radnje koje će protagonista raditi ukoliko ga ne pomerate neko vreme. Ovo je direktan omaž platformama iz šesnaestobitne ere video igara i odlično je modernizovan. Tako recimo ukoliko dečak dok čeka na vaše komande skine šlem i stavi ga na zemlju, prestaćete da čujete radio stanicu – logično. Ali tako ćete isto izgubiti signal i ako odete pod zemlju, dok će istraživanje vodenih dubina prigušiti zvuk audio podloge.

Od grafičkih podešavanja, na računaru ćete jedino moći da odaberete rezoluciju, ali je takođe prisutan i mod za filmski doživljaj. Ovo ukratko pretvara prikaz slike u “ultra wide” proporcije, tako da će likovi na ekranu biti manji ali ćete istovremeno moći da vidite mnogo više u širinu. Obavezno probajte ovo podešavanje kako je meni bilo daleko interesantnije da igram na taj način.

The Cub u celosti odaje utisak jednog naslova slabijeg budžeta ali snažne volje i ljubavi. Ovo je nesumnjivo proizvod kakav je zadovoljstvo igrati najviše zbog toga što odiše pažnjom i naklonošću kakav je prema žanru imao razvojni tim. Poprilično kratko iskustvo, s obzirom da će vam za kompletan prelazak biti potrebno oko dva sata igranja. Ali i tu leži neka draž, zar ne?

Daleko od savršeno izbrušene platforme, ali jedan jako interesantan naslov koji ne bi trebalo da propustite. Naročito ukoliko želite da podržite domaći razvojni studio koji, siguran sam, ima još tako mnogo toga da ponudi. Neka ovo bude odskočna daska za sve buduće projekte i samo nastavite ovako. Ovakav korak ne ume da napravi baš svako.

The Cub je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5 i Nintendo Switch

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Demagog Studio

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.