REVIEW: The Order 1886

The Order 1886 je igra kontrasta. Dok sa jedne strane imamo neverovatno vizuelno čudo koje pleni u svakom smislu te reči i plasira gotovo neviđeno next gen iskustvo, sa druge strane to je prosečna, prilično dosadna pucačina sa premalo igračkih elemenata.

Za The Order 1886 bi se skoro moglo reći i da je u pitanju benchmarking igra, koja se više koncentriše na vizuelni utisak nego na sadržaj i izvođenje. Igra oduševljava svakim kadrom, zalazeći u sferu filmske umetnosti možda čak više nego što bi se i Hideo Kojima usudio. Svaki odsjaj, svaki model, svaki atmosferski efekat… Sve je prosto dovedeno na pragove virtuelnog savršenstva. Igra kao da nam i sama to poručuje svojom povremenom interakcijom sa predmetima, gde glavni karakter uzima neki objekat u ruku i proučava ga, dok igrač rotira položaj istog. I dok se vi divite neverovatnoj realističnosti, skoro i da nećete primetiti koliko su zapravo programeri zaljubljeni u rad svojih grafičkih dizajnera. Skoro.

Ovo je svakako bio projekat velikog potencijala. Još od prvih trejlera, kada smo videli igru smeštenu u izuzetno detaljan, atmosferičan steampunk svet, The Order 1886 je obećavao. Toliko toga je mogao ponuditi što se tiče priče, likova i barem nekih inovativnih pristupa cover based pucačina, ali ne. Igra je ostala pri starim, proverenim receptima, koji će posle već nekih sat vremena igranja početi da vas razočaravaju. Ako ste ljubitelj quick time event akcije gde pritiskate dugmiće koji se pojavljuju na ekranu, imate čemu da se radujete. Volite linearne, duge šetnje kroz izrežirane, puste nivoe gde osluškujete prolaznike sa svojim dosadnim pričama? Onda će The Order 1886 biti prava gozba za vas. Ako ste kojim slučajem neko ko uživa u dobroj akciji, ili možda priči koja vas uvlači i poziva da saznate šta se krije na kraju tunela, baš i nećete imati mnogo sreće s ovim naslovom.

Svet je toliko lep da ćete opet početi da puštate brkove

Dobro, nije sve baš tako crno kao što sve gorepomenuto nagoveštava. Ima tu i nekih izuzetno kvalitetnih momenata. Priča, iako ne naročito zanimljiva, ispraćena je odličnom glasovnom glumom. Iako je nepoznato gde su glumci pronašli motivaciju da ovako kvalitetno odrade svoje karaktere, možemo im svakako biti zahvalni, jer daju plus i ne tako kvalitetno napisanom scenariju. Takođe, iako je muzika retka i neosetna, atmosfera je snažna. Odličan dizajn viktorijanski inspirisanog steampunk univerzuma, uvući će vas i zapanjiti barem na tren. A onda ćete se osvestiti, shvatiti da se krijete iza zidića i napucavate sa protivnicima koje jedva vidite (zahvaljujući izumu veka – letterbox efekat), sve dok vas neki od saboraca ne obavesti da ste sve izrešetali i da možete ići dalje. Onda opet malo dosadnog hodanja pa još malo dosadne akcije. Zatim ćete se opremiti nekim naprednim naoružanjem iz domaće radinosti, što će biti oduševljenje kada shvatite za šta je sve oružje sposobno, ali odmah i hladnotuširajuće razočarenje, kada uvidite da nećete imati tako mnogo prilika da ga upotrebljavate. Nikola Tesla? A, pa da, čuveni srpski naučnik se pojavljuje u igri. Ali doduše kao sporedni lik, koji je zaslužan za simpatična oružja koja će povremeno obradovati protagonistu. Da, Nikola Tesla… Čuven po svojim izumima oružja masovnog uništenja. Dobar čovek, voleo je golubove.

The Order 1886 će iskoristiti svaku moguću priliku da vas začikava. Pred sobom ćete imati taj naizgled ogroman svet, ta zabavna oružja, tu čistim stilom prešminkanu atmosferu, a bićete toliko ograničeni da ćete se osetiti kao u kartonskoj kutiji naoružani plastičnom viljuškom. Ali u lepoj kartonskoj kutiji sa jako lepo izmodeliranom viljuškom. Masovne borbe sa preko pedeset protivnika, možda čak apsurdnije nego u igri Max Payne 3, neminovno će se završiti, a onda će vas čekati nivo prepun zatvorenih vrata, iscrtan bolno očiglednom putanjom, i još očiglednijim smislom – da smisla i nema mnogo.

Ali ni ta borba koja bi trebalo da predstavlja možda najzabavniji aspekt igre, nije aman baš ništa spektakularno. Dok se u industriji igara istražuju novi pristupi igranju, na tržištu već prezasićenom kopiranjem, The Order 1886 stoji zarobljen gotovo 10 godina u prošlosti. I ne samo to. Čak i ono što je iskopirala, igra donekle traljavo iznosi. Pre svega po pitanju kamere, koja je krajnje skučena i trapavo pronalazi najčudnije uglove, čemu nimalo ne doprinosi već pomenuti letterbox koji će vam umnogome otežavati igranje, smanjujući preglednost do te mere da ćete se ponekad osećati zaista bespomoćno. Možda ni to ne bi bio problem da priča prevazilazi inicijalnu zanimljivost zapleta oko borbe specijalnih jedinica protiv vukodlakih stvorenja. Ali razočarenja ne prestaju čak ni tu. Način na koji je priča ispričana, bled je do te mere da bismo možda mogli igru preporučiti za pred spavanje.

Džabe pritiskate START, cutscene je nemoguće preskočiti

Ako vas možda plaši monotonost akcije i sveukupnog doživljaja ove igre, pomalo ironična uteha svakako je to da vam neće trebati mnogo vremena da igru i završite. Velika je verovatnoća da ćete kampanju završiti za ispod deset sati, a kako želje za ponovnim igranjem i neće mnogo biti, bojimo se da je to stanica na kojoj The Order 1886 silazi. Osim naravno za situacije gde ćete komšiji pokazivati “kako su ko pravi”, a on potencijalno zevati na vaš entuzijazam.

Iako prosečan i monoton što se tiče najbitnijeg aspekta igara – igranja, sa druge, totalno drugačije strane, The Order 1886 je banket za oči. To je jedan brilijantan skok po pitanju grafičkog standarda, ali istovremeno i podsetnik da se sa nekim stvarima može i usporiti, da bi se poradilo na nekim drugim. Bez obzira na sve njegove mane, The The Order 1886 treba bez greške barem probati. Trebalo bi posvedočiti ovom vizuelnom dostignuću, makar projurivši kroz nivoe zverajući unaokolo u okularnoj ekstazi. Svakako se nadamo da će iz ovog projekta Ready At Dawn razvojni studio naučiti važnu lekciju i ubuduće više posvetiti pažnje igračkim inovacijama, jer uz ovakav vizuelni stadijum, takve igre bi bile prava remek dela. A ovako… Ostaje nam samo da čekamo na neke nove kontraste.

[huge_it_gallery id=”36″]

Autor: Milan Živković