REVIEW: D4 Dark Dreams Don’t Die

Point&click avantura za PC iz Japana? Da li nas to oči varaju? Ne, ovo definitivno nije neslana šala na Steamu već hrabri korak Hidetake Suehiroa poznatijeg kao Swery da nekadašnju Xbox One ekskluzivu ponudi široj publici. Njegova prethodna igra, Deadly Premonition, je imala probleme manje-više na svim platformama, ali je postala kultni naslov cenjen među krugovima ljubitelja uvrnutih avantura. Ništa manje nismo očekivali ni od Dark Dreams Don’t Die, još jedne paranormalne avanture iz Swery-jevog uma osmišljene kao mini serija od dve epizode i prologa.

Dejvid Jang (David Young) je privatni detektiv, a nekadašnji bostonski policajac, koji ima neobičnu sposobnost da se vraća kroz vreme i prostor. Naime, kada dođe u kontakt sa određenim predmetima, mementoima, može da dobije viziju događaja u kome je taj predmet imao ključnu ulogu. A kada sa tim predmetom uđe u svoje kupatilo, svet mu se okreće naglavačke i biva prebačen na scenu dešavanja iz vizije. Zašto baš kupatilo? Dejvidova supruga Pegi je tu ubijena, a tom prilikom je i on sam bio ranjen u čelo nakon čega je otkrio da ima ovaj dar. Sada on pokušava da kroz mementoe promeni prošlost i otkrije ko je misteriozni D, osoba na koju ga je Pegi poslednjim dahom upozorila. Za to vreme, državom hara misteriozna droga/steroid “Real blood” koja može da bude uzrok Pegine smrti, ali i čudnog ponašanja ljudi iz Dejvidove okoline.

Ovde otprilike prestaje sva ‘’normalnost’’ igre i atmosfera punom parom prelazi u teritoriju uvrnutog i blesavog, tj. neke čudne kombinacije ta dva. Galerija likova koje srećete varira od stereotipa zbog kojih ćete prevrtati očima do potpuno bizarnih osoba, sa čime u korak ide i atmosfera igre. Teško je reći ko je upečatljiviji – da li Amanda, zavodljivo obučena devojka koja se sve vreme ponaša kao mačka i živi u Dejvidovom stanu, ili Roland, natprirodno visoki čovek koji neprestano udara viljuškom o nož u nekoj vrsti transa i govori neprijatno glasno i sporo. Igra vrlo lako klizi između komedije i misterije sa primesama horora, pritom vas ubacujući u samo središte dešavanja, bez trošenja vremena na objašnjavanje nekih detalja. Svet igre jednostavno postoji, a na vama je da ga prihvatite i uživate u vožnji. Ukoliko ste baš znatiželjni, neke detalje ćete otkrivati kroz novinske članke razbacane na sve strane. Svakako istražite sve što možete i pričajte sa svim likovima, barem zbog kompleksnog sveta koji je genijalni Swery osmislio.

Atipičnu priču upotpunjuju iste takve kontrole. Igra nas je izvođenjem podsetila na Telltale igre, ali i Heavy Rain i pomalo na stari dobri Myst. Sve akcije obavljate mišem (na Xbox One se koristio Kinect), tako da je suštinski ovo point&click avantura… donekle. Kretanje je moguće po naznačenim tačkama kao u Mystolikim igrama, a umesto look komande dovoljno je da držite kursor preko nekog ključnog predmeta kada će se pojavljivati Dejvidova detaljna zapažanja po obodu ključne tačke. Sa druge strane, mnoge akcije zahtevaju pokrete mišem u smeru prikazanih strelica tokom quick time event sekvenci. Nebitno da li samo otvarate vrata ili lansirate bejzbol lopticu u njušku nadobudnog latino krijumčara drogom, mahaćete na sve strane po šarenim strelicama uz ‘’ding’’ zvuke kada kog uspete da izvedete traženu akciju. D4 je igra koja gejmifikuje klasične avanture u arkadni haos zvukova i poena koji iskaču na sve strane. Pregledali ste slavinu i pročitali sva Dejvidova zapažanja o njoj? Dobijate poene. Izvukli živu glavu iz tuče, smirili nervoznu putnicu u avionu, namagarčili federalnog maršala? Poeni za sve! Kulminacija su scene kada nađete sve tragove za trenutni slučaj i statusne ikonice se odlepe od interfejsa, polete ka Dejvidu i uz bljesak i gromoglasno “A ha!” dotični teatralno stavi svima do znanja da je rešio slučaj.

Kako ovo ne bi bila baš šetnja bez ikakvih prepreka, pobrinuo se sistem tri skale kojima morate balansirati tokom igre. Stamina se troši kada god izvršavate neku akciju, Vision osvetljava sve bitne predmete u trenutnom kadru, a Health… pa, valjda je jasno šta predstavlja. Tri grupe predmeta će vam dopunjavati pomenute skale i nalazićete ih razasute po nivoima ili ih možete kupovati ranije pomenutim poenima. Prodavnica je, naravno, morala da bude još jedna šašava stvar. Tokom vizija ćete nailaziti na belu mačku od koje možete kupovati predmete za dopunjavanje skala, dok u stanu od Amande kupujete i razne kozmetičke sitnice koje mogu da daju manje bonuse na neku od Dejvidovih skala. Ovi sistemi su u početku problem za navikavanje jer ćete se osećati kao da igrate Sims, mada nikada zaista neće biti prepreka napretku u priči jer ćete uvek imati više nego dovoljno poena da kupite šta god vam zafali.

Posle otprilike pet sati, baš kada se priča zahukta i igra vas potpuno uvuče u svoj bizarni svet, sve jednostavno stane. Najnapetiji deo druge epizode se zaustavi na bezobraznom cliffhangeru i igra vas počasti sa To be continued. U prvi mah ne verujete da je zaista kraj ove sezone i gledate odjavnu špicu očekujući da se i ona zaustavi uz ‘’haha, prešli smo vas’’ i povratak na napetu scenu. Ne, ništa od toga. Da budemo iskreni, sadržaja ima na pretek i možete komotno iz igre izvući više od sedam sati u jednom prolazu ako se zanimate svim sporednim zadacima koje dobijate od NPC-eva ili pokušavate da nađete sva Pegina pisma i novinske članke (srećno u tome, ima ih jako puno). Vreme definitivno leti uz D4, pogotovu zbog izvanredne pozadinske muzike koja varira od laganog džeza do irskog panka.

Ako ste stigli do kraja ovog teksta i niste prevrtali očima na opis sveta u koji je igra smeštena, sa sigurnošću možemo da kažemo da je ovo igra za vas. Ambiciozni je spoj nekih od potpuno nespojivih tema i likova, uverljivo ispričana priča čiji će vas dalji tok uvek zanimati. Pritom je PC port bez ikakvih bubica, retkost kada su u pitanju igre iz zemlje izlazećeg sunca. Ovako nešto samo ludi Japanci mogu da naprave i na tome smo im neizmerno zahvalni!

Autor: Bojan Jovanović