REVIEW: The Park

This review is also available in English – Click here!

Nenasilne avanture sa malom interaktivnošću obično kratkometražnog formata, takozvani “simulatori šetnje”, sve su češći izbor developera koji žele da naprave interaktivnu priču. Posle Dear Esther, ovaj podžanr je stekao veliku popularnost, ali i kritike kako “nije prava igra” je obično ne postoji prava opasnost po glavnog lika niti način da se zaglavite. Sem priče, jaka strana ovakvog pristupa igri je i atmosfera, a na tu kartu je igrao i studio Funcom sa igrom The Park.

Kao i veliki broj horor filmova, ova avantura počinje naizgled veselo – igrajući u ulozi Lorejn, odveli ste svog sina Kaluma u luna park. Šareno, veselo mesto, gde postoji samo dobar provod? O ne, nikako, jer čim budete kročili kroz predvorje parka, otkriva se pravo zlokobno ovog mesta, zavijeno u mrak i senke iz kojih vrebaju košmari. Priča se vremenom od traganja za detetom izgubljenim u ukletom zabavnom parku pretvara u sve mračniju analizu ljudske psihe. Dotiče se i vrlo ozbiljnih tema poput depresije. Nažalost, kvalitet pisanih i izgovorenih rečenica je toliko neujednačen da smo zbog određenog monologa prevrtali očima. Postoji i određena doza naivnosti tako da je velika šansa da ćete jako rano pogoditi šta će biti finalni rasplet.

Gameplay je manje-više ono što i očekujemo od ovog žanra. Lagano (vrrrrloooo lagano) ćete šetati parkom, povremeno i trčati mada vam igra neretko oduzima tu sposobnost, slušati naraciju, čitati razne članke razbacane na sve strane… U svakom trenutku možete da pritisnete desni taster miša kako biste dozivali svog sina (press X to Jason iz Heavy Rain) čime se ističu interaktivni objekti. Pošto je igra ipak smeštena u zabavni park, moći ćete i da se provozate na nekoliko vožnji, što apsolutno savetujemo ukoliko želite potpuno da upijete atmosferu. Možda je upitno zašto bi žena koja žuri da nađe svoje dete odlučila da se provoza na rolerkosteru, ali nećemo to uzimati za zlo. Atmosfera je sjajna. Vrlo brzo se uspostavlja osećaj teskobe i da vas neko ili nešto stalno posmatra. Tome dodatno doprinose i tekstovi koje ćete čitati u kojima se prati nekoliko uznemirujućih priča o parku i ljudima koji su tu nekada radili. Finale igre je sigurno najmorbidniji deo igre, ali ostavlja i gorak ukus u ustima zbog nedorečenosti.

Za teme kojima se bavi i svet koji pokušava da vam predstavi, The Park je prekratko iskustvo. Svega devedeset minuta je dovoljno da obiđete sve lokacije, isprobate sve vožnje, pročitate svaki članak na koji naiđete, a možda i kompletirate sve achievemente. Kraj igre dolazi prerano i ne ostavlja dovoljno prostora da se igra narativno razmaše niti razvije likove, sem dranja za Kalumom koje će vam garantovano izaći na nos kroz desetak minuta. Lokacije, koliko god da su bizarne i estetski zanimljive, su malobrojne i ostatak igre deluje kao interaktivni loading ekran između ključnih tačaka. Inače, igra se zasniva na MMO naslovu The Secret World odakle je i pozajmljena lokacija Atlantic Island parka i obiluje sitnim referencama na “starijeg brata”. Nije neophodno da ste upoznati sa izvornim materijalom jer je priča za sebe, ali će to svakako pomoći naročito za shvatanje potencijalnog objašnjenja cele avanture.

The Park je igra koja ima “snage” samo za jedan prolaz. Ne samo zbog nezgrapno napisanog scenarija ili neodstatka misterije i suspensa tokom novog prolaza, već i jer ćete sve uspeti da vidite tokom njenog kratkog trajanja. Ovo je još jedna avantura u kojoj je igrač najčešće pasivni posmatrač, sa nekoliko zanimljivih ideja zbog kojih smo ipak želeli da istražimo svaki kutak i istražimo više o univerzumu u koji je smeštena. Na trenutke nas je podsetila na film Babadook i igru PT, a zbog čega – ostavićemo vama da otkrijete ukoliko budete odlučili i sami da prošetate parkom.

Autor: Bojan Jovanović