REVIEW: The Last Door: Season 2

This review is also available in English – Click here!

Horor žanr je pre nešto više od pola decenije vraćen an noge, najviše zaslugom Frictional Games, mada su interesovanja publike sa psihološkog horora prešla na malo “opipljiviji” horor sa čudovištima i opštom panikom dok jurcate po mraku. I u tome nema ničeg lošeg. Ali, nekada horor ne mora da bude iz prvog lica, ne mora da ima iskakajuča čudovišta, čak ni da bude u velikoj rezoluciji. Nekada su dovoljni umešnost pisaca i audio dizajnera da nas nateraju da upalimo sva svetla u stanu dok nas podilaze žmarci. Nekada je dovoljna igra kao Last Door.

Pre svega moramo da napomenemo da se, kao u slučaju bilo koje druge igre sa ‘’Sezona 2’’ u nazivu, morate prethodno upoznati sa prethodnim delom priče kako biste imali kompletniju sliku o dešavanjima. Zato napravite sada pauzu i odigrajte prvu sezonu igre. Završili? Odlično, da krenemo dalje. Druga sezona Last Door stavlja vas u ulogu Džona Vejkfilda, psihijatra protagoniste iz prve sezone koji je netragom nestao negde u viktorijanskoj Engleskoj i direktno se nastavlja na kraj originalne igre. Džon se upušta u potragu za svojim klijentom, na put koji će ga voditi kroz mrežu misterija, kultova, zavera i balansiranja na granici potpunog ludila. Od psihijatrijske ustanove na jednom kraju grada do oronulih ulica i legla opijumskih zavisnika, kroz četiri epizode ćete odmotavati priču u klasičnom point&click maniru, sa dovoljno doze Edgar Alan Poa i HP Lavkrafta da zadovolji i najveće horor sladokusce. Prisutan je inventar, kombinovanje predmete i ostale p&c zavrzlame, ali nikada dizajnirane tako da se zaglavljujete. Možda će nekome smetati nešto niža težina izazova, ali je mi pozdravljamo jer se ne prave veštačke prepreke i samim tim priča se mnogo prirodnije razvija.

Na prvi (ali i drugi, treći i pedeseti) pogled igra ne izgleda kao nekakav spektakl. Verujte nam, ni ne mora. Čak iako oblici nisu najjasniji, više je nego dovoljno sugerisano kakve užase doživljavate. Za podizanje kose na glavi najviše će biti zaslužan zvuk, koji je majstorski uklopljen sa muzičkim temama. Bićete svesni da ste na negde gde nikako ne biste smeli da budete čim tamo zakoračite, a soundtrack preteći zabruji. Kao i svaki horor, ovo je igra koju apsolutno morate igrati sami, sa slušalicama na ušima ili surround ozvučenjem i čistom putanjom ka najbližem prekidaču za svetlo u slučaju panike. Žao nam je samo što je i u ovoj sezoni izostala glasovna gluma ili barem narator jer tekstovi stvarno zaslužuju dramatično čitanje hrapavim baritonom. Inače, ukoliko igru kupite na Steamu ili GoG-u dobićete Collector’s Edition koji sadrži par dodatnih scena i soundtrack, spreman da vam pravi društvo u onim noćima kada ne radi ulično osvetljenje a grane obližnjeg drveta vam grebu po prozoru.

Ne dajte da vas izgled igre odbije. Iako broj piksela na ekranu retko kada prevazilazi onaj koji smo viđali na Commodore 64, atmosfera koju grade priča i zvuk slediće vam krv u žilama dok klikćete dalje, otkrivajući još jezivih delova ove lavkraftovske slagalice. Dok igrate sami u mraku, dobro ćete razmisliti želite li da otvorite poslednja vrata i vidite šta je iza njih. Naša je preporuka da barem provirite kroz ključaonicu.

Autor: Bojan Jovanović