Opisi
REVIEW: Fist of the North Star: Lost Paradise
Pojavom interneta, svako od nas se barem jednom dao u nostalgičnu potragu za nečim iz svog detinjstva. Bilo da je u pitanju film, pesma ili igra, guglali ih ili tražili na istomišljeničkim forumima, svaka od ovih potraga ukoliko se uspešno završi, oslobađala bi ogromne količine retro-endorfina. Znate već, hormon sreće koji uzrokuje ono “jao, da, da, da, sećam se” nakon što vam pred očima iskoči nešto što niste videli dvadeset godina.
E tako sam i ja kao mali, sa uživanjem prelazio izvesnu igru čiji sam naziv u potpunosti zaboravio. Zapravo, kako je prošlo dvadesetak godina, zaboravio sam i na njeno postojanje pa je nisam mogao ni pošteno izguglati. Ali nakon što sam sudbonosne 2010. godine zaigrao Fist of the North Star: Ken’s Rage, već kod treće eksplozije pankerske lobanje, počeli su da me udaraju ozbiljni flešbekovi.
Da, sram me bilo što igru nisam prepoznao bar gledajući Fist of the North Star anime. Ne zbog toga što nisam umeo da je prepoznam, već što ovaj kultni anime nikada nisam ni gledao. Kao veliki poštovalac japanske manga i anime kulture, nepoznavanje ovog legendarnog serijala priznajem kao greh kakav se mora ispraviti. A ukoliko delite moju grešničku sudbinu, kakva bolja polazna tačka za ovaj univerzum može biti od igre koja je pred nama? E pa, nema je!
Fist of the North Star: Lost Paradise je, za razliku od igre iz 2010. godine koja je za uzor imala Dynasty Warriors franšizu, više nalik tabačini u stilu renomiranog Yakuza serijala. Smeštena u pustoš ovog sveta, prati pustolovinu Kenšira, majstora borilačkih veština, u potrazi za svojom verenicom. Kakva se bolja narativna postavka kao opravdanje rekama krvi može i tražiti, od ljubavne priče koja iziskuje bezrezervno nasilje? Tako je, nema bolje postavke. Već kapirate duh ovog teksta!
Pažljivim posmatranjem, može se uočiti da je igra rađena u starijem grafičkom endžinu, ali pametnim korišćenjem efekata i “cell shading” tehnike, to odlično krije. Igra odlično oslikava distopijsko okruženje, ispunjeno “pobesnelomaksovskim” lokacijama i pankerskim probisvetima i propalicama koji se još uvek oblače u osamdesetim godinama prošlog veka. I dok detaljan ali ne naročito velik glavni grad predstavlja odličnu pozornicu za svaki mogući scenario, pustoš van grada i vožnja otvaraju granice istraživanja za one željne većih prostranstava.
Osim priče koja predstavlja glavnu, ali ne obavezno i najkvalitetniju nit igre, Kanširo će se pozabaviti mnogim misijama i sa strane. Mnogi od ovih zadataka međusobno su povezani, i emocionalni efekat ostvaruju tek nakon što uvidite celu sliku, ali neke od aktivnosti umeju da iskoče iz ozbiljnosti pravo u komični kutak kog se igra ni na tren ne pribojava.
Kao jednu od omiljenih aktivnosti sa strane, moram da izdvojim posao barmena, gde sam svako Kenširovo spravljanje koktela ispratio iskrenim smejanjem. Kada vam čovek koji zadaje stotinu udaraca u sekundi mućka piće, ne možete, a da ostanete ravnodušni.
No, srce igre predstavlja njen borbeni sistem. Bez obzira na jednostavnost kontrola i komboa, pa čak i težinu koja je često prelaka, akcija je toliko zabavna da teško da će vam i na trenutak dosaditi. Kenširo koji borbu zasniva na preciznom udaranju u akupunkturne tačke protivničkog tela, neretko podseća na vuka u ovčijem toru. Kada u vazduh bacite napucano telo vašeg protivnika koje se u istom dahu pretvara u krvavu eksploziju i vatromet, prirodno je da ćete granice morbidnog refleksno pomeriti u svojoj glavi i ubrzo početi sve da doživljavate kao krvavi balet – jedini balet u kom jedan muškarac može uživati, jelte.
Kenširo poseduje i zavidan broj završnih poteza koji pritiskom određenih dugmića, svakog protivnika instant šalju u večna lovišta. A nakon što mu se napuni “skala besa”, počinje pravi crveni cirkus. Nema ničega lošeg u tome da se u kasnim satima nedeljnog popodneva, na trenutak osetimo bogovski. Bog blagoslovio tvoje zlatne, grimiznom krvlju okupane pesnice, Kenširo momče staro.
Fist of the North Star: Lost Paradise je jedan od najboljih u video igru adaptiranih anime/manga serijala, koje sam ikada imao priliku da zaigram. Atmosfera je izvanredna, akcija i više nego zabavna, a parčići priče i emotivni momenti koje sastavljate kroz misije, nešto su zaista posebno. Naravno, ne zaboravite i na moju uobičajenu preporuku da pre igranja, promenite glasove u originalnu japansku sinhronizaciju. Zatim pojačajte zvučnike i uživajte u malo otrcanog, hevi metal zvuka propraćenog nemilosrdnim Kenširovim borbenim poklicima. Na kraju krajeva, džaba i čitanje ovog teksta. “Igra vas je već kupila.”, zar ne?
AUTOR: Milan Živković
Igru za potrebe opisa ustupio Computerland