Miitopia review

Kako je reč “guglanje” ušla u zvanične rečnike kao sinonim za internet pretraživanje, tako bih bez problema glasao da se ustoliči i reč “nintendanje”, kao sinonim za eksperimentisanje koje može dati rezultate od sjajnih do basnoslovno užasnih. I sve to naravno u potpunosti nasumično i bez imalo smisla. Zašto? Zato što kada bi Nintendo bio čovek, bez sumnje bi bio neki ludi naučnik.

Od konzola, preko periferne opreme pa sve do igara, Nintendo konstantno eksperimentiše. I dok češće deluje da pravi monumentalne katastrofe od svojih izuma, oni ređi momenti kada pogode nešto sjajno, budu toliko genijalni i revolucionarni, da u potpunosti brišu sve loše i kompaniju bacaju na dobar glas, iznova i iznova.

Tako je generaciju konzola od Wii-ja do Wii U-a i 3DS-a obeležilo postojanje Miijeva, simpatičnih avatara koje ste sami mogli da kreirate kako biste predstavili vas ili vaše poznanike na ovim platformama. Miijevi su bili prisutni u nekim igrama dok je nekolicina u potpunosti bila zasnovana na njima, gde bi se vaši Miijevi udružili sa Miijevima recimo nekog prolaznika, koji bi u džepu takođe imao 3DS a naleteo na vas (u Srbiji apsolutno nemoguća misija, ma gde god da sam sa sobom nosio 3DS).

Kao kulminacija postojanja simpatičnih avatara, rođena je igra po imenu Miitopia za 3DS i koja je neočekivano, posle nekoliko godina sada portovana na Switch. Veoma neobično, s obzirom da Switch gotovo u potpunosti ignoriše postojanje Miijeva odnosno uopšte ih ne koristi. Ali ukoliko je neko bio zaintrigiran idejom ovakve igre a nije imao priliku da je ranije zaigra, konačno je tu još bolja prilika. Ovo Switch izdanje svakako predstavlja najbolju verziju igre.

Miitopia je potezni RPG u kom kontrolišete mnogo manje nego što očekujete a i ono što kontrolišete nije kakvim se čini. Ne razumete? Dozvolite mi da kažem koju reč.

Narativ Miitopije postavku gradi na priči o zlotvoru koji krade lice Miijeva širom kraljevstva – te njihove glavne odlike koja ih suštinski definiše. Na vama je da kreirate glavnog karaktera koji se udružuje sa još nekolicinom drugih likova u pokušajima da povratite lica svih žitelja Miitopije.

Priča ma koliko plitka bila, opet je zabavna i pruža materijal za potpuno besmisleno a veselo putešestvije prepuno interakcije između likova. No ovde postoji jedna kvaka. Jedina kontrola koju vi kao igrač imate, jeste u kreiranju izgleda i karaktera likova i upravljanju protagoniste. Sve ostalo – dakle borbe, razgovori pa čak i tok kroz nivoe, u potpunosti je prepušteno kompjuteru.

Miijevima osim vizuelnog, određujete i mentalni sklop, tako da će od toga kakvi su likovi u pitanju, zavisiti i način na koji se bore ali i kako međusobno sarađuju i o čemu razgovaraju. Ovo pruža jedan šašav i nepredvidiv dijapazon mogućnosti, naročito ukoliko napravite likove koji su vama dragi, ili ih skinete sa interneta od drugih igrača, što je takođe prisutna i daleko jednostavnija opcija. S obzirom da je alatka za pravljenje likova sada još kompleksnija od one na 3DS-u gde su kreacije i ovako bile neverovatne, budite sigurni da više neće postojati lik kog nećete moći da posedujete.

Najveća snaga igre leži upravo u potencijalu koji sami morate da otključate. Pod ovim prvenstveno mislim na trud da u igru umetnete sve likove koje volite i čijoj nepredvidivoj međusobnoj interakciji želite da posvedočite. Ukoliko nemate takve želje i tendencije, igra teško da će vam se dopasti jer automatski gubi svoj najsnažniji adut.

U tom slučaju, ostatak vas tek nikako neće obradovati. Igra ma koliko nasumična, opet uspeva da pati od užasne repetitivnosti. Deonice se ponavljaju i to najviše u smislu scenarija gde postojeće likove gubite, ne biste li maltene opet krenuli ispočetka sa izgradnjom družine. Nemogućnost da kontrolišete saborce, vremenom može gomilati tenziju koja u video igrama ne bi trebalo da postoji, jer igre su tu da ih kontrolišemo, a ne posmatramo.

Kao šlag na torti repetitivne tenzije, nalazi se veoma spor način izvođenja. Kontrolisanje protagoniste posle nekog vremena postaje previše dosadno i sporo, ali na svu sreću postoji opcija da računar preuzme kontrolu i nad njim (ironično, to je bolja opcija) kao i da se brzina igre poveća do prihvatljivog nivoa kojim kroz sve s lakoćom prolećete. Mada to nekako ubija poentu igara, zar ne? Jer igre su tu da u njima uživamo, a ne što pre da ih završavamo. U redu, prestaću da glumim igračkog gurua i govorim ono što već svi znamo.

Miitopia je igra u kojoj sam uživao jer bez obzira na tehničke nedostatke i elemente koji frustriraju, činjenica je da odiše šarmom kojim samo eksperimentalni naslov može odisati. Kompletan univerzum smešten je u simpatičan svet, pitome grafike i muzičke podloge koja zaista može da proguta igrača, ukoliko se i on sam nalazi u odgovarajućem raspoloženju.

Lično, da ne kažem subjektivno, ocena je mogla biti i nešto viša, ali sa tačke gledišta objektivnog recenzenta koji više od svega želi da vas navede na pravi put kada je izbor video igara koje ćete igrati u pitanju – Miitopija je ne tako daleko iznad osrednjeg ostvarenja. Iako to ne znači da možda nećete u igri uživati kao ja ili još više, svakako savetujem da pričekate do nekog popusta, da urazumi standardno svojeglavu iznintendisanu cenu.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio CD Media