U kafanu ulaze robot, minotaur i patuljak: Sovereign Syndicate recenzija

Prošlo je skoro četvrt veka od izlaska Arcanum: Of Steamworks and Magick Obscura, i mogu slobodno da kažem da je to još uvek jedna od mojih najomiljenijih igara svih vremena. Da ne zalazimo previše van teme, jedan od razloga je i to što je umesto tradicionalne fantazijske postavke, inspirisane srednjim vekom, ova igra stavila orkove, vilenjake i patuljke u viktorijansko doba industrijske revolucije. Dvadesetčetiri godine kasnije, stiže Sovereign Syndicate. Ovaj RPG fokusiran na priču je takođe smešten u svet inspirisan kasnim 19. vekom i velikim promenama koje je on doneo. No, Sovereign Syndicate ide i korak dalje, pa umesto tolkinovskih orkova i vilenjaka, ovde fiktivnim Londonom šetaju kentauri, minotauri i kiklopi.

Baš kao i Arcanum, doduše u dosta skromnijem obimu, Sovereign Syndicate se kroz ovu postavku industrijske revolucije i fiktivne britanske imperije takođe bavi ozbiljnim temama kao što su teško siromaštvo, rasizam, predrasude prema drugačijima, radnička prava, efekat velikih civilizacijskih promena na ugrožene slojeve društva, korumpirani i maligni uticaj bogatih slojeva, i mnoge druge. Slučajnost ili ne, ali kroz temu robota koji odmenjuju ljude, koji tako ostaju bez posla, primetio sam i dosta paralela sa današnjim modernim svetom, gde sve više ljudi ostaje bez posla usled rapidnog napretka AI (veštačke inteligencije), kome svedočimo iz dana u dan.

To je, dakle, London ove igre. Siromašnim istočnim krajem vlada organizovan kriminal, krupni kapital, i korumpirani zvaničnici, dok oni manje srećni sklapaju kraj s krajem kako znaju i umeju. Među tim nesrećnicima su i naši antijunaci – Klara Rid, Atikus Dejli, te Teodor Redgrejv i njegov verni saputnik, robot Oto.

Tokom igre, koja je podeljena u veliki broj poglavlja, ćemo igrati kao svaki od ovih glavnih likova, čije će se haotične sudbine isprepletati u mračnim događajima koje prati priča igre. Klara Rid je Amerikanka koja u Londonu radi kao dama noći, ali koja želi da pobegne od tog života i cilj joj je da sakupi dovoljno novca kako bi bila prokrijumčarena u Kanadu. Atikus Dejli je minotaur, bivši štićenik jednog sirotišta, a danas vucibatina, kockar i alkoholičar sa dna kace. No, to će se sve promeniti jednog dana kada mu misteriozni stranac ponudi put ka saznanju šta se desilo sa njegovom majkom i zašto je morala da ga ostavi sirotištu na čuvanje. Konačno, Teodor Redgrejv je patuljak, lovac na čudovišta i pronalazač koji je sam napravio svog najboljeg prijatelja i pomoćnika, robota Otoa. Teodor se našao u neprilici, jer velika korporacija „Arsenal“ želi da sruši njegov dom kako bi proširila svoja postrojenja, i njegov cilj tokom igre će biti da uradi sve što je u njegovoj moći kako bi to izbegao.

Da se odmah razumemo, kao što sam već pomenuo, ovo troje glavnih likova nisu cvećke. Ne mogu da kažem da su loši ljudi jer imaju puno dobrih i pohvalnih osobina, ali isto tako ne prezaju da urade mnoge jako gnusne stvari kako bi ostvarili svoje ciljeve. Ovde treba odati priznanje odlično napisanim likovima, koje karakteriše višeslojnost, nijanse i zamršenost koja nije strana nijednom mislećem biću. Ne želim da otkrivam previše jer je ovo igra gde je priča glavni fokus, ali samo ću reći da su u pitanju kompleksne osobe čija se narav i pogled na svet izgradio životom u nemilosrdnim, siromašnim krajevima Londona, gde si ili prepreden ili završiš kao samo još jedan neimenovani leš.

U gejmplej smislu, ukoliko ste igrali sada već kultni Disco Elysium, ova igra će vas momentalno podsetiti na isti. Baš kao i pomenuti klasik, naši likovi će pored dijaloga sa NPC, takođe voditi unutarnje dijaloge, gde će se razni elementi njihovih ličnosti prepirati oko pogleda na svet oko nas. Pre nego što prvi put zaigramo sa nekim od tri glavna lika, igra će nam ponuditi četiri početne opcije za njihovu ličnost. Te četiri opcije će odrediti brojke za četiri glavne karakteristike tog lika, koje nisu iste za sve likove. Recimo, Atikus ima stavku kao što je „životinjski instinkt“, gde može da odreaguje impulsivno i bez pardona. Klara, između ostalih osobina, ima i „takt“ kao karakteristiku, što je odlika koja joj omogućava da se brzo prilagodi i uspešno pliva u svakom sloju društva. Redgrejv ima „analitičnost“ kao jednu od osobina, zahvaljujući kojoj može sistematski da pristupi svakom problemu.

Kada birate opcije u dijalogu ili nekoj interakciji, možete da izaberete vrste odgovora određene nekom od osobina, i u zavisnosti od toga koliko je jaka ta vaša osobina, veće su šanse da će ta opcija da uspešno prođe. Umesto kockica, u ovoj igri izvlačite karte, pa tako ukoliko neka opcija u dijalogu zahteva 21 Animal Instinct da bi bila uspešna, a vaš Animal Instinct je recimo 15, vi morate izvući kartu 6 ili jaču da biste bili uspešni. Tu je još i tarot sistem, gde nakon što uspešno uradite određene sakrivene akcije, dobijate specifične karakteristike koje otključavaju nove opcije u dijalogu. Generalno, ovaj sistem je zanimljiv, ali moram da kažem da je relativno siromašniji u poređenju sa onim što imamo u Disco Elysium. No, to ga ne čini nužno lošijim. Kako sreća (izvlačenje karata) igra veliku ulogu u tome da li će opcija u dijalogu proći ili ne, igra automatski sačuva napredak pre svakog dijaloga, pa ukoliko baš želite, možete da radite „save scum“ taktiku, i učitate igru nazad ukoliko sreća ne bude na vašoj strani. No, osim u veoma kritičnim momentima za igru, generalno ne preporučujem ovo da radite, jer ubija atmosferu.

I to je otprilike sve što treba da znate o gejmpleju. Imaćete otvorene zadatke i određenu slobodu kako da ih radite, što će se mahom dešavati tako što ćete posećivati raznolike lokacije širom istočnog Londona, razgovarati sa obiljem likova i uzimati predmete koji će vam trebati. Glavni fokus će biti na interakciji i razgovorima sa svim ovim likovima. Dakle, baš kao i Disco Elysium. Ukoliko to nije nešto što vas uzbuđuje, onda ova igra svakako nije za vas.

Imajući u vidu da je praktično ceo fokus igre na razgovorima, likovima i naraciji, umešno pisanje je od esencijalne važnosti za kvalitet ove igre. I srećom, sa radošću potvrđujem da je ono ovde veoma zadovoljavajuće. Imajući u vidu da je u pitanju cRPG iz ptičje perspektive sa poprilično skromnom grafikom, opisi lokacija i stvari oko vas su od suštinske važnosti za utapanje u svet ove igre, i to igra radi maestralno. Svaki ekran učitavanja lokacije daje opis iste, bilo kroz oči lika koga u tom trenutku igrate, bilo generalne detalje. I napisan je taman načinom koji volim – dovoljno detaljnim i lepim stilom koji me uspešno prebaci tamo i dozvoli da steknem utisak u glavi gde se nalazim, a ne previše pretenciozno i komplikovano da mi treba tri puta da pročitam da bih razumeo šta je pisac želeo da kaže. Pošto sa sva tri lika obilazimo iste delove Londona, interesantno je videti kako druge ljude, zgrade i predmete drugačije doživljavaju, dajući novu perspektivu i nama kao igračima.

Baš kao i Disco Elysium, Sovereign Syndicate koristi poprilično bogat i širok rečnik, pun mnogih opskurnih reči, arhaičnih izraza, slabo poznatih izreka, i nepoznatog britanskog žargona. No, ono što ovde moram da pohvalim jeste da svaka manje poznata fraza ili reč su naznačene u tekstu. Možete proći mišem preko njih i pojaviće se prozorčić da pojasni tu frazu detaljnije, dajući kontekst onome što čitate. Ovo je nešto što mi je jako falilo igrajući Disco Elysium, i čini mi se da su i autori Sovereign Syndicate bili toga svesni.

Osim kvalitetno napisanih likova, dijaloga i opisa lokacija – i kompletna glavna priča, koja je napisana u stilu noir detektivske misterije, je odrađena vešto. Tokom kampanje ćete se upoznati sa velikim brojem čudnih i uvrnutih likova, otkriti njihove priče i uloge u misteriji, uroniti sve dublje i dublje u detalje kompleksne zavere, i pritom rešavati sporedne zadatke koje se tiču što glavnih junaka, što sporednih likova. Istini za volju, ako želite, možete naći nekih rupa, nelogičnosti i nerealnih situacija (recimo kako svaka šuša može da pogleda leš na sceni zločina skoro ceo dan nakon ubistva), ali to su detalji oko kojih ne treba cepidlačiti. Ono što je važno je što priča ima odličan tempo, ni u jednom trenutku se nisam osetio kao da se stvari nepotrebno razvlače ili da postoji prazan hod. Svako poglavlje gura priču napred, otkrivaju se novi važni detalji, dešavaju se ključni momenti priče… sve ono što vas tera da idete dalje i saznate šta se kog đavola tu dešava. Moram još da naglasim da, iako je veliki fokus na unutrašnjim demonima glavnih likova i njihovom razvoju, ne očekujte nivo filozofiranja i egzistencijalnih pitanja kao što postoji u Disco Elysium.

Što se tehničkih stvari tiče, pre svega moram da naglasim da je moje iskustvo bilo veoma ispeglano. Nisam doživeo nikakve bagove, niti pucanja igre, a jedini „softlock“ mi se desio kada je jedan nebitni dijalog zabagovao i nije mi dao opciju da ga nastavim. Srećom, kao što sam već pomenuo, igra automatski sačuva napredak svaki put pre nego što krenete novi dijalog, tako da tu situaciju nisam ni osetio. Često ćete putovati između lokacija, i biće puno učitavanja, ali ona su em brza, em tada čitate opise lokacija o kojima sam pričao, tako da meni lično učitavanja uopšte nisu bila problem. U doba SSD skladištenja fajlova, ja bih zapravo voleo da sve igre imaju onu „press any button to continue“ opciju, jer često se ekrani učitavanja učitaju previše brzo da bih pročitao neki hint ili šta već piše. Srećom, ovde to postoji, pa mogu da prvo pročitam tekst i onda nastavim dalje.

Vizuelno, igra je veoma skromna, što možete zaključiti i po sistemskim zahtevima. Ipak, iz tih svojih uskih vizuelnih ograničenja izvlači maksimum. Lokacije su veoma ugodne oku i bogate detaljima. Posebno se ističu zatvoreni prostori raznoraznih čudnovatih prodavnica, i drugih objekata koje vam neću otkriti. Iako isprva nisam bio bogzna kakav fan vizuelne estetike igre, kako sam igrao, tako sam je vremenom zavoleo i često sam zaticao sebe kako samo razgledam detalje po lokacijama, bez da nešto konkretno radim. U vizuelnom smislu, ono što je definitivno najgora tačka igre jesu animacije. Na stranu što ih praktično ni nema („akcione“ scene u igri su prikazane kroz oprobanu formu stripa), ono malo animacija je vrlo kruto i amaterski odrađeno. Likovi hodaju kao da im se hitno ide u WC radi velike nužde, često klizaju po površini umesto da koračaju, a animacije glavnih likova neretko izgledaju veoma komično, što malo oduzima od ozbiljnosti igre. Ovakve animacije za igru u 2024. godini su zaista nešto što ne treba pravdati.

Što se zvuka tiče, pa ovde realno nema šta puno da se priča. Budući da je igra veoma statična, nekih specijalnih zvučnih efekata ni nema, osim generalnog pozadinskog koktela zvukova za svaku lokaciju, koji su urađeni, rekao bih, sasvim korektno. Sa druge strane, skoro svaka lokacija ima svoju jedinstvenu muzičku temu, što je za svaku pohvalu. Kvalitet varira od interesantnih do neprimetnih, ali nikada ne bih rekao da je neka numera loša. Kao i cela igra, više su pravljenje da budu deo ambijenta lokacije, i u skladu sa time i cilj je da budu neupadljive. Ono što jako fali ovoj igri jeste glasovna gluma. Kvalitetna glasovna gluma bi neizmerno mnogo doprinela ambijentu i priči, posebno sa ovako kompleksno napisanim likovima i dobrim dijalozima. No, razumem da je budžet za ovu igru verovatno bio poprilično skroman, i da bi unajmljivanje dobrih profesionalnih glumaca predstavljalo veliki teret na taj ionako tanak budžet. U tom smislu, možda je i bolje što nisu išli sa polu-rešenjima osrednjih, a jeftinijih glumaca. Ukoliko igra bude finansijski uspešna, lako će napraviti neku „Final Cut“ ediciju igre, gde se može dodati i glasovna gluma.

I to bi otprilike bilo sve što sam želeo da kažem o ovoj igri. Ukoliko volite stimpank estetiku 19. veka, kvalitetno napisane likove i intrigantnu detektivsku priču, ovo je apsolutno igra za vas. Držaće vas do kraja i nećete zažaliti vreme provedeno uz nju.

Sovereign Syndicate je dostupan za PC

Autor: Nikola Savić

Igru ustupio: Evolve PR

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.