Da li su video igre postale prelake? Mnogi će reći da je AAA industrija i rastuća popularnost igara dovela do toga da je većina modernih igara zaista prelaka. Od strelica koje vam pokazuju put, preko linearnih nivoa do raznih asistencija pri igranju, retki su naslovi koji pred igrača postavljaju ikakav izazov. Nekada nije bilo tako, u eri osmobitnih konzola i arkadnih aparata. Takozvane “Nintendo hard” igre su postavljale izuzetno visoke izazove pred igrače zarad izbijanja više žetona iz džepa ili da bi se prikrilo realno, kratko trajanje cele igre. Zaslugom ili krivicom Souls serijala, u zavisnosti kako to posmatrate, sve češće viđamo brutalno teške igre koje se čak reklamiraju kao generatori nervnog sloma i polomljenih kontrolera.
Titan Souls nije nastavak From Software igara, iako po naslovu deluje tako. U pitanju je 2D indie igra, prvenac studija Acid Nerve. Igrajući kao bezimeni čovečuljak zadatak vam je da lišite postojanja dvadeset titana i pojedete im duše, jer eto. Od samo početka jasno je da su autori pokušavali da simuliraju stare arkadne igre gde apsolutno nije bilo bitno zašto radite ono što radite dokle god je akcija zanimljiva. Znate da morate da napredujete dalje, na putu su vam titani, jasno je šta morate da radite. Za ovaj pohod nećete biti naoružani do zuba ili u velikom oklopu već imate ubogi luk i jednu strelu koju morate da pokupite svaki put kad je ispalite. O da, imate i čitav jedan poen zdravlja, a pogibija vas vraća na poslednji checkpoint tako da – srećno!
Čitava mehanika se otkriva kroz nekoliko uvodnih minuta igre i za igranje nije potrebno ništa više sem dva tastera (pored tastera za kretanje). Na jedan taster odapinjete strelu, držanjem se pojačava napad i strela leti duže. Da biste ponovo imali strelu morate da je pokupite sa mesta gde je sletela ili da držite taster za pucanje i tako privučete strelu. Drugi taster je za kotrljanje i trčanje i to je to, najjednostavnije moguće kontrole, baš kao na arkadama. Bossovi se uvek nalaze u posebnim prostorijama i potrebno ih je probuditi iz sna bockanjem strelom. Svaki je priča za sebe, sa unikatnim potezima i šemom kretanja. Naravno i sa jednom ranjivom tačkom, često vrlo jasno istaknutom jer ili svetli ili je drugačije boje od ostatka lika. Pogodite li tu tačku – boss trenutno gine i sve se zamrzava sem vašeg lika. Povlačenjem strele vašeg lika će okupati bela svetlost, zraci pucaju na sve strane, muzika ulazi u krešendo i… ništa. U tišini, vaš junak se spušta na zemlju kao da se ništa nije desilo, jer se ništa i ne dešava. Nema levelovanja, novih poteza, apgrejda. Dok je u drugim igrama susret sa gorostasnim šefovima klimaks celog poglavlja, ovde je potpuno splašnjavanje atmosfere, bez ikakve nagrade ili osećaja napretka. Titan samo kvekne, vi pokupite strelu i nastavite dalje.
Nemojte misliti da zbog ovoga nećete biti na rubu lomljenja kontrolera i lansiranja istog u zid. Borbe su surovo teške, gotovo nefer. Za razliku od vašeg lika, protivnici imaju širok spektar poteza, brži su i okretniji. Ginete posle prvog udarca kao što sam ranije pomenuo, tako da ćete borbe ponavljati do besvesti dok konačno ne uspete da pogodite jedino bolno mesto na titanu i pošaljete ga gde god da idu mrtvi titani. Većina borbi se u stvari završava munjevito brzo, u svega nekoliko sekundi. Najbolji primer za to su borba protiv jetija i kotrljajuće magme, štaviše dobija se achievement ako ih ubijete za manje od 10 sekundi. Pomenutog jetija je čak najbolje ubiti u prvih nekoliko sekundi, jer se borba otežava ako odugovlačite i učite šemu njegovog kretanja. Za svakog titana postoji tačno jedan način na koji se pobeđuje čime je replay vrednost igre gotovo nepostojeća. Jedini razlog za ponovno igranje je ako želite da otključavate achievemente ili neki od težih modova igre kada vam se onemogućava kotrljanje. Usput, jedna od najiritantnijih stvari je checkpoint sistem. Svaka zona ima jedno mesto na kom se sačuva pozicija i, kada poginete, vraćate se na to mesto. To znači da morate ponovo da pešačite do sobe gde ste se borili sa titanom, nakon što ste odgledali animaciju pogibije, fade out i zatim animaciju oživljavanja. Ovoj igri očajnički nedostaje brzi restart kao u Hotline Miami, ako je već insistirano na ovakvom sistemu čestih pogibija. Podrazumevano, analogni kontroler je obavezan ako ne želite dodatnu frustraciju zbog nemogućnosti nišanjenja mišem.
Svet igre je zato prelep, klasične osmobitne predele dopunjuju sitni efekti i povremeni 3D modeli. Prateća muzika sjajno doprinosi atmosferi mističnog sveta. Problem je što, van borbi protiv titana, nemate šta drugo da radite. Svet je avetinjski prazan, bez ičega sa čime biste mogli recimo da komunicirate. Sem nekoliko jednostavnih logičkih problema, nedostaje mu i interaktivnosti, s toga je potpuno nejasno zašto je mapa toliko velika i zahteva i desetine minuta šetnje s kraja na kraj kako biste stigli do sledeće borbe. Ne mali broj igrača na forumima je primetio da bi igra mnogo bolje funkcionisala kao boss rush gde se borbe neprestano nižu i moram da se složim sa njima.
Titan Souls je očigledno ciljan za određenu nišu, publiku koja ima neizmerno strpljenje i ne dobija trzavicu nakon nekoliko desetina pogibija na istom mestu, kriveći sebe za neuspeh a nikako dizajn igre. Kao prototip jedne mehanika je sasvim pristojna, ali nipošto vredna iste cene kao jedan Hotline Miami ili sijaset drugih indie igara koje nude i izazov i veću motivaciju za igranjem od “možda se nešto desi kada drugi put pređete igru”. Uostalom, probajte demo na Steamu. Ako vam se svidi i nema ništa protiv ponavljanja toga pet puta – nabavite Titan Souls. U suprotnom, igrajte nešto drugo.
Autor: Bojan Jovanović
Titan Souls
Za:
- Odlični artwork i muzika
- Odlični artwork i muzika
Protiv:
- Antiklimaktično i bez osećaja napredovanja
- Prejednostavna mehanika postaje monotona vrlo brzo
- Nema replay vrednost, prazan svet igre
