Kolumne

Strašne igre za plašljivu decu

Kako bismo što bolje proslavili najsablasniji mesec godine, pitali smo naše autore koja igra ih je najviše uplašila tokom njihovog gejmerskog staža!

Nikola Savić – Alien: Isolation

Kao ogroman ljubitelj horor igara, zaista mi je teško da se odlučim samo za jednu. Trenutno me “pristrasnost nedavnosti” (ili kako se već kaže “recency bias” kod nas) navodi da kažem neke novije naslove koje sam odigrao poslednjih godina. Ipak, moraću da ostanem dosledan – Alien: Isolation je i dan-danas jedna od najboljih horor igara svih vremena.

Razlog je veoma jednostavan. Veštačka inteligencija ksenomorfa je jezivo realna. AI iza tuđina ostavlja utisak prirodnog i instiktivnog ponašanja jednog predatora u džungli, a plen ste vi. Dobar prvi deo igre ćete se osećati potpuno bespomoćno, izolovani i sami usred napuštene svemirske stanice daleko od bilo kakve civilizacije. Svemu tome dodatno doprinosi i fantastična atmosfera i dizajn lokacija, koji su urađeni autentično u duhu prvog Alien filma. A kao da ksenomorfi nisu dovoljno strašni, pravi užas možda zapravo leži u Working Joe androidima, čiji mrtvi pogledi i ravan govor bez emocija bude iskonski “uncanny valley” strah u meni. Ni sada mi nije prijatno dok pišem o njima i čujem njihov depresivno isprazan glas dok me jure da me ubiju.

Nikola Aksentijević – Resident Evil 7: Biohazard

Resident Evil 7: Biohazard mi notorno nije bio toliko strašan pri inicijalnom prelazu, iako sam bio oduševljen igrom i atmosferom. S obzirom da nikada nisam bio fan RE franšize, ova promena mi se jako dopala. Međutim, kada sam prešao na VR iskustvo, situacija se potpuno promenila – RE7 je tada bio i ostao nešto najstresnije što sam ikada doživeo. I to ne toliko zbog jumpscare-ova, već zbog sveprisutnog nelagodnog osećaja i jezive atmosfere.

RE7 je igra koju bih preporučio svakom ljubitelju horora, pogotovu kada treba da “proslavite” Klensijev rođendan.

Miloš Hetlerović – Doom II

Kada se setim osećaja straha koji sam najviše imao u igrama za divno čudo mi na pamet ne pada nijedna horor igra – tu znam šta da očekujem i kako da se pripremim. Najviše sam se uplašio kada sam još davno igrao Doom II koji zapravo spada u first person shooter žanr.

Međutim, nivoi u ovoj igri su u odnosu na original mnogo više u nekom okultnom fazonu gde ima zaista zastrašujućih elemenata koje donekle morate i sami sebi da dočarate s obzirom na ograničenje ondašnje grafike. I kada nekoliko sati tumarate hodnicima, pri čemu je obavezno u sobi mrkli mrak, a onda naletite na providno čudovište koje se zove Spectre i shvatite da krećete nekontrolisano da pucate svuda unaokolo kako biste preživeli. Taj momenat je bio zaista zastrašujuć, tim pre što se vraćamo na ograničenja ondašnje grafike pa je lako bilo “izmaštati” ono što možete da pretpostavite kako izgleda, ali je vrlo teško pretpostaviti da je neko ubacio neprijatelja kojeg skoro pa i da ne vidite, pa je samim tim mozgu bilo mnogo teško da ga shvati.

Igor Totić – Scratches

Nikada nisam bio preveliki fan horor igara. Ne volim osećaj straha i napetosti, pogotovo ne u isto vreme. I tačno znam momenat kad sam shvatio da ne volim strah – 2006, igra Scratches.

Scratches je, recimo, point and click horor avantura koja prati pisca Michael Arthate koji dolazi da živi u izolaciji Blackwood imanja kako bi pronašao inspiraciju za svoju sledeću knjigu. Kroz igru, istražujete mračnu istoriju kuće i prethodnih vlasnika, gde vas prati konstantan zvuk grebanja bez očiglednog izvora istog. Igra nema klasične jeftine ”strahove iskakanja” (ukupno dva kroz celu igru), nego se oslanja na dobro pisanje, atmosferu, ambijent i zvuk. Igra me je naterala da se kompletno posvetim rešavanju misterije i pronalaženju izvora grebanja koji i dan danas pamtim. Iako je Scratches vrlo jednostavna i stara igra, uvek je preporučim ljudima koji vole horor jer je ja nikada neću zaboraviti.

Miloš Živković – Nightmare Creatures 2

Kada smo bili mali, moj brat i ja smo prosto bili opsednuti konzolama i video igrama. Uslovi u to vreme nisu bili idealni da budete gejmer ali smo nekim čudom uspevali da se dokopamo svih značajnijih konzola (ne i kompjutera).

Voleli smo da igramo razne žanrove pa ni horor naravno nije bio izuzetak. Međutim, bila je jedna igra koja je lično meni ledila krv u žilama, a zvala se “Nightmare Creatures 2”. Bile su to kasne devedesete godine i tu igru je moj brat igrao na PlayStation-u. Zapravo smo imali PS One, sad bi se to zvao slim ali to nije bitno za ovu priču…

Sećam se uvodne špice i ludnice, iliti psihijatrijske ustanove, u kojoj glavni lik po imenu Herbert Valas kuka u bolovima od muke koje su mu naneli zli ljudi. Za ono vreme, animacijom je verno dočarano kako mu ono malo preostale kose visi sa glave kao i zavoji kojima je uvijen poput mumije koju su kerovi rastrzali. A radnja je smeštena u Londonu 1666. godine, radi dodatne doze veselosti.

Spreman da pobegne i osveti se svima onima koji su mu naneli zlo a ujedno i spasi ceo svet od kultista koji su sproveli zlokobni eksperiment ne bi li pokorili grad a onda i ceo svet, Herbert zvuči kao savršeni protagonista, zar ne?

Evo i dan danas kada se setim ili vidim tu igru, osetim neku nelagodu i neprijatnost. Iako se moram pohvaliti da sam nedavno, dok smo brat i ja evocirali uspomene igrajući retro igre, uspeo da zadržim pogled na ovoj igri duže od 10 minuta, ne bi li njemu i sebi dokazao da sam pobedio strah. Ali je zapravo prava istina da taj strah i dalje stanuje negde duboko skriven u mojoj glavi i vreba priliku da se ponovo poigra sa mojim mislima…

Možda ne horor igra u pravom smislu te reči, ali za mene ne bih rekao da postoji veća strava i užas od Nightmare Creatures 2. Prava preporuka svim vašim najgorim neprijateljima!

Milan Živković – Silent Hill 4: The Room

Kada iza sebe imate pozamašno igračkog staža, nije lako uperiti prstom na neki konkretan momenat i izdvojiti ga kao „naj“ u bilo kom smislu. Ali činjenica je da brojni sati provedeni uz video igre olakšavaju bar sposobnost da sa lakoćom navedete neke od najupečatljivijih trenutaka.

U duhu meseca oktobra, kada je najinteresantnije pričati o strašnim stvarima, naviru mnoga sećanja na igre koje krivim za sedi pramen što mi kosu danas krasi. Ali ni to me neće sputati da nastavim da igre igram daleko nakon što i poslednja vlas kose izbeli, jelte.

Susret sa horor igrama, do mene je nalik talasima, dolazio u više aroma i intenziteta. Tako se rado prisećam kultne igre Undying s početka ovog milenijuma, koja je prezentaciju horor naslova iznela na takav način da i dan danas smatram da vas može propisno uplašiti ukoliko se u nju uživite.

No pomen ovako stare igre, za mene predstavlja samo uvertiru uma ka serijalu koji je bio umalo zaboravljen, ne bi li tek skoro bila najavljena njegova renesansa. Reč je o Silent Hill igrama, na koje kad se i dan danas osvrnem, mogu s lakoćom biti impresioniran.

S grafikom ispred svog vremena, revolucionarnom prezentacijom i muzičkom podlogom japanskog genija Akire Jamaoke, ove igre su retki 3D naslovi za koje mogu da kažem da nikada neće zastariti.

Iako vizuelno oronuo, prvi deo i dalje poseduje neverovatnu režiju zbog koje bez problema mogu da nastavim da ga preporučujem ljubiteljima žanra do poslednjih dana. Zatim tu je i nastavak koji je možda jedna od najimpresivnijih video igara svih vremena, nevezano za žanr. Obe sam sa uživanjem prelazio, naspram golemim količinama straha koje sam morao da savladam.

E tu je zatim na scenu stupio treći deo… I ujedno prva igra serijala od koje sam odustao. Ne zato što je bila loša, već strašna preko svih merila kojima sam tada mogao da je izmerim.

Naspram protagonistima iz prva dva dela u koje sam nekako i mogao da se uzdam, ovde sam bio u ulozi sedamnaestogodišnjakinje. Čudovišta nikad veća, okruženje nikad zlokobnije, a u rukama samo perorez. Rekoh ljudi, dajte neke šifre, bar da napravim da bude punoletna a nož duži, kud ću ovako s njom u stravu i užas? Ali nakon nekoliko sati bauljanja po hodnicima beznađa, osećanje jeze me je konačno preplavilo i beše to prva i poslednja igra koju sam ikada prestao da igram zato što mi je bila previše strašna.

Čudan kontrast bio je, kada sam zaigrao četvrti nastavak, jer sam imao utisak kao da je sav horor iscureo i za sobom ostavio igru koja je davala utisak „kuće strave“, gde je sve lažno i za cilj ima samo da uplaši one koji prestanu da budu svesni ove prevare. Ali avaj… Dok mi je teško da se prisetim konkretnih, najboljih momenata u mojoj igračkoj istoriji, sa lakoćom vam mogu navesti tačan sekund koji me je od svih igara najviše preplašio.

Upravo ovaj momenat u Silent Hill četvorci jeste i razlog zašto pišem ovaj tekst kao i celog njegovog toka. Igra koja me je najpre nežno ušuškala u sebe, čineći da osetim da sve što može da ponudi jeste psihološki horor, a da je svaki vizuelni momenat samo „šarena laža“, učinila je i da zažalim što sam tako sa lakoćom pretpostavljao bilo šta.

Šetajući ukletom bolnicom, gde su se kolica i kreveti sami naokolo, gotovo komično kretali, kročio sam u jednu prostoriju. Trajalo je to svega par trenutaka, ali kombinacija kamere koja je izvršila nagli okret kao i grafike koja je u to vreme bila raspamećujuće realistična, otreznila bi me pa sve da sam tog dana od jutra pio.

Ni levo ni desno, kamera vas postavlja u prve redove „predstave“ ovekovečene u vidu ogromne, krvave glave jednog od ženskih likova, razrogačenih očiju i još sumanutijeg izraza lica.

Ni nakon što sam u tu scenu kročio već upoznat sa onim što sledi, nisam uspeo da se presaberem. Ni društvo koje sam sazvao da posvedoči ovom momentu sa mnom, nije učinilo da se osećam iole bolje. Svaki korak u tu prostoriju, koliko god puta da sam ga ponavljao, presecao me je kao petarda usnulu mačku – surovo i bez pardona.

Jedno je turobni osećaj kojim vas horor igre pritiskaju tokom celog svog trajanja, pa i „jump scare“ momenti koji vas mogu propisno razmrdati. Ali sasvim je druga stvar nešto ovako šokantno i nepovezano, a istovremeno i uznemirujuće i besmisleno.

Jedino naravoučenije koje sam mogao da izvučem iz svega ovoga, bilo je i ostalo: ne potcenjujte horor video igre, tu večito evoluirajuću sferu interaktivne zabave. Baš kada to najmanje očekujete, na način koji nikada niste doživeli, pronaći će put do vašeg pulsa.

A to baš i nije uvek najzabavnija stvar na svetu…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required


Comments
Play!Zine - preko 14 godina potpuno besplatan profesionalni gejming časopis na srpskom jeziku. Svakog meseca u digitalnom PDF formatu na preko 100 strana očekuju Vas opisi aktuelnih igara, intervjui, editorijali, recenzije hardvera, novosti sa domaće scene i brojne druge zanimljivosti iz sveta gejminga. A dok čekate novi broj časopisa, tu je i naš sajt - www.play.co.rs , gde vas svakodnevno obaveštavamo o svim aktuelnostima, novostima i zanimljivostima iz industrije video-igara. Naš moto je profesionalnost i posvećenost istraživanju, kako bi za vas doneli uvek najinteresantnije i dobro informisane vesti. Želimo dobrodošlicu svim starim i novim fanovima!

O nama:

PLAY! Zine

Adresa redakcije:

Vele Nigrinove 2/1
Beograd

Kontakt:
redakcija@play-zine.com

Prijatelji:


Play!Zine 2006-2019

To Top